БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО, разна имена полуострва, аутор Јован Цвијић

Разна имена Полуострва. – Централно Било. Catena Mundi. – Catena del Mundo. – Хемско или Балканско Полуострво. – Долине Дунава и Саве, северне границе. – Карст и Истра, саставни делови Полуострва.

Балканско Полуострво је мењало више пута име, чешће него ма која од европских географских целина. Ова су имена позајмљивана било од цивилизација које су се на њему развијале, или од имена великих царстава која су се на њему смењивала. Нека од тих имена се везују за начин како се схватао рељеф Полуострва у класично доба и у доба Ренесансе.
Пре XIX века научни свет се бавио поглавито историјом старина и старом цивилизацијом ових области. Образовани људи су били под јаким импресијама јелинске цивилизације, и због тога је превлађивало име Јелинско па чак и Грчко Полуострво. Други народи, и ако многобројнији, били су готово непознати, и поред њиховог великог броја бледели су пред Јелинима. Кад-кад се називало и Византијско Полуострво под утицајем студија које су се односиле на његову средњевековну историју и цивилизацију. Они, који су се бавили проучавањем римске историје и старина, зваху га кашто Римско или Илирско Полуострво, по имену области Илирика (Illyricum); а било их је који су претпостављали да су Јужни Словени западних области потомци старих Илира.
У исто време када су се употребљавала ова имена, неки географи и картографи са Запада служили су се именом Европско Отоманско Царство, Европска Турска, или још Царство Великог Турчина. Почетком XIX века, и до Берлинског Конгреса (1878. год.), име Европска Турска превлађивало је над другима. Оно је одговарало политичкој ситуацији у којој се налазила ова област до почетка XIX века; готово је цело Полуострво до тога доба припадало Турцима. Далмација, редом млетачка, аустријска, француска, затим опет аустријска, и мала Црна Гора, једина унеколико независна држава на Балканском Полуострву, нису значиле много. Али, првих десетина XIX века, Србија и Грчка се ослобађају и појављују на картама. Ове две државе скорашњег постанка пореметиле су картографска схватања. Са очевидном забуном, у недостатку другог општег имена, још увек се целом Полуострву давало име Европска Турска. Међутим, оно је све више и више улазило у сферу европских интереса, и у њега је продирала европска цивилизација. Испитивачи из првих десетина ХIХ века знали су да су у њему најмногобројнији јужнословенски народи, да они нису имали никаквог етничког сродства ни са Јелинима ни са Римљанима или Византинцима, и да се разликују од старих Илира. Раније дата имена нису се слагала више са новим фактима и новим знањима. Увидело се да је потребно напустити класична имена: Полуострво Јелинско, Византијско, Римско или Илирско, као и политичко име: Турска.
  У почетку XIX века, под утицајем географских идеја Хумболта и Ритера, појавила се
тежња да се политичке и историјске целине замене природним или географским целинама. Појединим великим областима давана су имена која су одговарала главним географским особинама, нарочито планинским венцима. Али у ово доба није био познат рељеф Полуострва. Још од класичне старине, па до средине XIX века, превлађивало је о томе сасвим погрешно мишљење. У доба Страбона и Птоломеја, цртало се на картама и описивало у географским делима једно планинско било, које се без прекида пружало од Истока на Запад, од Црнога Мора до Алпа. У доба Ренесанса оно се звало Catena Mundi или Catena del Mondo. Испитивачи прве половине XIX века зову га Централно Било (Centralkette). Оно је делило јужне балканске земље: Грчку, Македонију и Тракију од северних, теже приступачних и хладних области, са великим снеговима и јаким мразевима, које су насељене, како говораху Јелини, варварима. То Било је чинило високу баријеру између дивљих северних области и цивилизованог Југа. Ово класично схватање балканског рељефа одржало се и на Пајтингеровој Табли и другим итинерарима римског доба, и ако је северни део Балканског Полуострва био тада боље познат. Оно се одржава у географским књигама и картама Средњег Века и нарочито у онима из доба Ренесанса. Па и доцније, када су главне црте европског рељефа биле проучене, када је класична номенклатура била замењена модерном или националном номенклатуром, продужило се са уцртавањем Централног Била на картама Полуострва. Осим тога још су се дуго чувала стара класична имена, којима су се бележили разни планински венци и гребени. Централни орографски чвор, Шарпланина, звао се Scardus. Венац што одатле иде до Црног Мора носио је име Orbelus, Rhodope и Haemus. Онај од Scardus-е па до Алпа називат је Rebii Montes, Albanus Mons, Peone Alpes. На другим картама су нека од ових класичних имена мало друкчија. Од XVI века талијански картографи почињу да их замењују поталијањеном националном номенклатуром, или да их преводе на талијански: Monte Argentaro (планине Сребрница и Копаоник), Kostenazzo (Костенац у Родопи), Kunovizza (код Ниша) итд.

Тек после путовања Ami Boue-а и A. Viquesnela-а, у првој половини XIX века, почело се примећивати да велико Централно Било не постоји, и да је, на против, Полуострво просечено са Севера на Југ, не само клисурама, већ нарочито моравско-вардарском удолином, дуж које данас иде железнички пут Београд–Солун. Требало је још доста времена да картографи приме и искористе ова схватања. Наилази се до близу 1870. год. на географске карте на којима је још нацртано Централно Било.
Из овог погрешног схватања о Централном Билу произашло је и садање име Балканског Полуострва. Источни његов део звао се Хемус. То име примењено на планине које нису много удаљене од Цариграда, и које су често помињали класични и византијски писци, било је познатије од оних, која су давата другим деловима Централног Била. Испитивачи у почетку XIX века сазнали су да се класични Хемус зове Балкан. Инспиришући се погрешним схватањем о Централном Билу, географ A. Zeune дао је Полуострву 1808. год. име Балканско Полуострво, Balkanhalbinsel или Haemushalbinsel (Gea. Versuch einer Wissenschaftlichen Erdbeschreibung, 1808).
Име Балкан, у место Хемус, није потпуно тачно. Ово име на турском значи планина у опште. Турско становништво источног дела Полуострва зове Балканом и данас источни део старог Хемуса, најнижи и најнезначајнији. Врло је вероватно да су Ами Буе и други испитивачи чули назив Балкан од својих пратилаца, који су овим именом називали и централне и западне делове овог Била, јер Турци Балканом називају сваку планину, кад јој не знају име. Словенско становништво ових области зове ове делове класичног Хемуса „Стара Планина“. То је једино тачно име. Ипак је име Балкан данас примењено у научној литератури и на картама готово у опште као име целог била од Вршке Чуке до Црног Мора.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s