Srpske narodne igre: OBREDNE IGRE

Obrednim igrama se nazivaju one igre koje su se izvodile samo u sastavu određenih obreda. Treba napomanuti da su mnoge od današnjih svetovnih igara nekada bile obredne ali je obred tokom vremena zaboravljen a igra koja je bila njegov sastavni deo produžila je da živi. Takve igre više nemaju obrednu funkciju, već su i one postale svetovne. S druge strane, neke od obrednih igara su se takođe zaboravile, pa kada obred zahteva da se u određenom trenutku odigra određena igra, onda se igra bilo koja svetovna ali se naglasi da je to devojačko ili šareno kolo ako se radi o svadbenom obredu. Inače, nema nikakve sumnje da obredne igre predstavljaju najstariji sloj naših igara i da potiču iz prehrišćanske epohe.

Do danas su se kod nas očuvale dve vrste obrednih igara. Prve su one koje su se izvodile u sastavu obreda čiji je cilj bio zadovoljenje opštih potreba, obezbeđenje plodnosti, zaštita zdravlja i slično. Tu igrači ne igraju za svoje zadovoljstvo, već u interesu zajednice, vrše javnu funkciju. Neke od njih su vezane za adređene datume (koleda, lazarice i kraljice), dok su se druge igrale onda kada je to bilo potrebno (obredi za kišu, lečenje bolesnika itd.). Nasuprot obrednim igrama sa javnom funkcijom, stoje obredne igre koje su u vezi sa značajnimdogađajima u životu ličnosti. Veoma se malo igralo povodom rođenja, nešto više o inicijaciji — kada su se igrom mladi uvodili u krug odraslih — a veoma često prilikom svadbenih ceremonija. Igranje povodom smrti i za mrtve je zanimljivost svoje vrste.

Način igranja gotovo svih obrednih igara prve vrste potpuno se razlikuje od stila igranja današnjih orskih igara. Stil i tehnika ostali su okamenjeni, onakvi kakvi su bili u doba paganstva, od koga nas deli više od hiljadu godina. To može da posluži nauci kao jedna od polaznih tačaka za proučavanje strukture igre kod naših dalekih predaka ali te igre ni svojom sadržinom ni načinom igranja nisu privlačne za scensku primenu. Ove obredne igre igraju se veoma sitnim koracima, sa minimalnim pomeranjem udesno ili ulevo i gotovo neprimetnim potskakivanjem.

Mnogobrojnije su one igre koje su pratile životni ciklus. One su se igrale da bi svojom mađijsko-obrednom funkcijom tobože pomogle čoveku da prebrodi veoma osetljive i opasne prelaze iz jednog životnog doba u drugo. Ti su prelazi otpočinjali činom rođenja, nastavljali se obredima o inicijaciji i svadbi, da bi se završili smrću — kojom je ljudski životni ciklus doveden do kraja. Igre u ovakvim prilikama danas su obične orske igre, posebno namenjene određenom trenutku. Vrlo je verovatno da su neke od njih u prošlosti imale isključivo obrednu funkciju. Ove su igre scenski zanimljive, pogotovu ako se obrađuju u sklopu navedenih običaja ili su u vezi sa njima.

Obredne igre koje su se nekada izvodile za opšte dobro danas su veoma retke jer su i obredi već odavno prevaziđeni. Danas, na primer, više niko ne veruje da se igrom može izazvati kiša ili izlečiti bolest. Zato će se te igre samo ukratko pomenuti, više radi informacije i radi udovoljenja radoznalosti ljudi koji se interesuju igrom.1 Igrama iz životnog cikluea posvetiće se nešto više prostora pošto, kako je rečeno, one mogu biti scenski upotrebljive.

Koledarskim igrama nazivale su se one igre kojima je otpočinjala kalendarska godina. Koledarske su se igre uglavnom već zaboravile ali o njihovom postojanju svedoče pripevi obrednih pesama sa refrenom „koledo“. Prema našim i slovenskim analogijama, ovim su igrama naši paganski preci proslavljali jačanje sunčeve moći o zimskoj solsticiji i dolazak novog životnog i vegetativnog ciklusa. Učesnici koledarskih igara nekada su se maskirali. Hristijanizovani koledarski obred pod nazivom „vertep“ izvodio se do prošloga rata gotovo isključivo po varošima, poglavito oko Save i Dunava i u Vojvodini. Sledeća od obrednih igara bile bi lazarice. To su ophodi sa igrom koje su izvodile devojke o Lazarevoj suboti. Lazarice imaju i Grci ali su one u vezi sa našim lazaricama samo po nazivu. Igraju se potpuio drugačije, dok se naše lazarice stilom i tehnikom potpuno oslanjaju na naše obredno igranje. U agrarnim kultovima je osnovni cilj proletnjih žensknh obreda bio postizanje plodnosti. Pored toga osnovnog cilja, lazarice su imale i elemente inicijacije, pošto se verovalo da se neće udati devojka koja nije učestvovala u lazaricama. U ovim igrama se naziru i elementi kulta zmije. Oberdna igra pod nazivom kraljice izvodila se oko Đurđevdana i Duhova. Cilj ove igre sličan je prethodnoj jer se u njoj prepliću motivi plodnosti i inicijacije. Ova se igra u većini krajeva vezala za Duhove za koje se kod nas još uvek očuvao paganski naziv „rusalije“. U mnogim predanjima istočne Srbije kraljice su se nazivale „rusalke“. Tamo postoji i niz toponima pod nazivom „rusalijska groblja“. Misli se da su se na takvim mestima srele dve grupe rusalki koje su u međusobnim borbama izginule. Smatralo se da dve obredne grupe pri susretu moraju sebi silom prokrčiti put, pa je pri susretu dolazilo do ljutih okršaja. U verovanju starih Slovena rusalke su bile zla mitska bića za koje se mislilo da nastaju od mladih utopljenica. Jednom godišnje, u toku „rusalne nedelje“, one su izlazile iz vode da bi se krajem nedelje povlačile natrag sve do istog doba sledeće godine. Pored već pomenutih elemenata inicijacije i plodnosti, ova bi povorka mogla biti ostatak rituala iz kulta rusalki. Oberdna igra dodole danas je retka praksa pri mađijanjima za kišu. Igra nije vezana za određeni datum, već se izvodila onda kada je bila potrebna kiša. U mnogim timočkim selima dodole su igrale o zavetini na dan sv. Germana, za koga se verovalo da je gospodar atmosferske stihije. Tada se igrala i posebna obredna igra pod „zapisom“, što jasno govori o spoju prehrišćanskih i hrišćanskih verovanja. U selu Potrkanje kod Knjaževca, zavetina je otpočinjala ritualnim kolom pod „zapisom“. Kolovođa je igrao gologlav. Do njega su se hvatale četiri devojke. Pošto bi uz obrednu pesmu kolo tri puta obišlo zapis, hvatale bi se i druge devojke.

Igre povodom rođenja kod nas su najmalobrojnije, ma da se taj čin pratio mnogim mističnim radnjama sračunatim na odbranu novorođenčeta i majke od demona ili zlih pogleda. Nije isključeno da su neke od ovih radnji bile pojačane obrednom igrom. Deca veoma malo igraju orske igre, već se bave drugom vrstom zabave. Ova činjenica ukazuje na to da je igra bila ozbiljna stvar u ritualima iz kojih su deca bila isključena. Nešto više se igralo o krštenju i o prvom šišanju.

Prvim javnim igranjem u kolu, devojčica počinje da se smatra devojkom a dečak mladićem. Za ulazak u prvo kolo kod mladića nema naročitog ceremonijala, dok je pri inicijaciji devojaka igra imala veoma važnu funkciju. U istočnoj Srbiji, o Uskrsu je igralo kolo namenjeno inicijaciji devojaka. Inicijantkinja bi na igrište donosila određeni broj jaja i sumu novca dovoljnu da se sviračima plati kolo. Ako bi bilo više takvih devojaka jedan bi mladić sakupljao jaja a drugi novac, kojim bi po redosledu plaćao svirače. Odabrani mladić (većinom rođak) poveo bi kolo sa devojkom. Pošto bi odigrali prvo kolo, devojka bi primala čestitke i od tada je postajala ravnopravni učesnik svakoga kola — ulazila je u red udavača.

„Proigravanje“ devojaka o Uskrsu obavljalo se i u okolini Beograda a i u mnogim drugim krajevima.2 U okolini Boljevca, trećeg dana Uskrsa bi se iskupljale udavače na igru. U igri se gatalo koja će se od njih udati te godine. Igra se zvala „Čubra Mara“. Za vreme seoske igranke odvajale bi se u zasebno kolo i hvatale za pojas one devojke koje su se smatrale udavačama.3

Igre svadbenog ceremoiijala i danas su mnogobrojne. Njihovom studijom bi se, bar delimično, mogao rekonstruisati paganski ritual slovenske svadbe. Mnoge od današnjih svadbenih igara nekada su svakako bile obredne. Još uoči svadbe, devojka počinje da se oprašta od svoje porodice i društva. Tada se u njenom domu priređivalo „momino kolo“. U „devojačkom kolu“ devojka je darivala svatove. Pre polaoka iz roditeljske kuće, devojka bi takođe vodila devojačko kolo. Svekrva je nevestu uvodila u novi domaći kult, uvodeći je u kuću igrajući i igrajući sa njom tri puta oko ognjišta. Svekrvino oro označavalo je završnu ceremoniju uvođenja neveste u novi dom. U okolini Aleksinca, po izlasku iz kuće, svekrvino kolo je moralo tri puta da je obiđe. Posle toga se izvodilo devereko kolo a zatim prelazilo na ostale igre.4 U istočnoj Srbiji se za vreme svadbe igralo zečije kolo, da bi se mladenci plodili kao zečevi. Pri kraju svadbe se igralo šareno kolo. Njega bi najčešće poveo svekar a do njega bi se uhvatili nevesta i mladoženja, svrkrva, kum, starojko, pa ostali. U toku igre mlada je menjala mesto a mladoženja se hvatao među njene rođake, zatim bi se vraćali na svoje mesto a svekrva bi se hvatala među njih. Ovo se radilo da bi i deca bila šarena, tj. da bi ličila na članove obe porodice.

Igranje povodom smrti danas je retko. Uspomena na njega ima još u užičkom kraju a u istočnoj Srbiji je još živa praksa. Tamo je veoma rasprostranjeno „kolo za dušu“ koje se igralo o zavetinama kao uspomena na pojedine pokojnike. Ovim se kolom odavala pošta pokojniku koji je skoro umro ali se i prekidala žalost. Onaj koji je želeo da je prekine pre vremena, trebalo je da tri puta zaigra preko maramice u koju je stavljen novac. Kolo za dušu se igralo i o svadbama. Oni koji imaju mlade pokojnike, plaćali bi da svirači odsviraju ovo kolo, kako bi i njihovi pokojni mogli da učestvuju u svadbenom veselju. Za igranje oko „privega“, obredne vatre koja se palila o Belim Pokladama za pokojnike koji su umrli bez sveće, drva bi se sakupljala u selu a u igri su učestvovali svi stanovnici. Posle igre bi se kod privega priređivala gozba a oko zgarišta se igrala obredna igra pod nazivom marga. Sličan privegu je običaj alalija ili olalija koji se takođe priređivao o Pokladama. Oko vatre bi se igralo veoma kratko kada bi se najčešće odigrale orlovka i četvorka. Zatim bi se narod razilazio kućama.

Od ostalih obrednih igara treba pomenuti Ivandansko igranje i preskakanje vatri. Kao i mnogi drugi praznici, hrišćanski praznik sv. Jovana, koji se u narodu popularno nazivao Ivandan, jedan je od mnogobrojnih primera pagansko-hrišćanske simbioze. Osnovni motiv ovoga praznika je solarni kult a zatim i kult vatre, što se vidi iz činjenica da se praznovao o letnjoj solsticiji i da su se tokom igre preskakale vatre. Prema verovanju, tada sunce na nebu tri puta zaigra i sam sv. Jovan je u narodu imao epitet „igritelj“. Sunčevo igranje i epitet sveca jasno govore o paganskom poreklu ovog praznika i igranja. Dokaz su i pisani izvori da je crkva osuđivala igranje o ovom prazniku kao pagansko. Paljenje obrednih vatri i igranje oko njih bilo je poznato svim slovenskim narodima. Tada je padao opšti slovenski praznik pod nazivom Kupala. Preskakanje vatri i igranje oko njih imalo je i čistilački značaj, jer se izvodilo kao predohrana od bolesti. Ima elemenata i kulta plodnosti, pošto se visoko skakanje dovodilo u vezu sa visokim rastom useva. Sličan značaj imale su obredne vatre o Pokladama i Petrovdanu.

– Dr Slobodan Zečević, Srpske narodne igre

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s