Prevodilac – Vaskrs 212.

Da li si živ i da li si mrtav – ne znači ništa. Ono što je važno je za šta živiš i za šta si spreman umreti. – Mitroploit Antonije Blum  (19. јun 1914 — 4. avgust 2003.)

Trebalo je da piše 2012. Ovako je ispalo da živimo u trećem veku n.e. Nasmejah se. Čija li se sudbina rešavala 212. na teritoriji današnje Srbije? Treći vek, Konstantinovo vreme.
Prva stvar koja mi je pala na pamet nije bila da ispravim grešku. Zanimalo me je da li ima sličnosti između trećeg i dvadesetog veka u Srbiji. Dovatila sam istorijski atlas sa prenatrpane police i pokušala da proniknem kroz nebrojene granice različitih država i imperija, koje su preko našeg dela poluostrva tekle, čas pojačane, čas isprekidane, ali uvek istrajne u svojoj nameri da, poput zamke, zauvek zadrže ovaj zalogaj kopna, istovremeno zarobivši i sudbine njegovih stanovnika.
Granice. Mislila sam da sam sahranila taj deo života negde na jugu. Tako je i bilo, sve dok mi nije stigla kratka i nejasna poruka, onakva kakvu šalju obzirni, kojima je više od svega stalo da vas ne uznemire. Ili ljudi koji traže uslugu. Sada znam da prošlost nikada nije mrtva, i da je samo vrebala pravi trenutak da me ugrabi i odvuče iz mirnog, uređenog i pomalo dosadnog života.Vratila sam atlas na mesto. Ništa nije onako kao izgleda.

Tog ranog proleća ratne 1999. u porodičnoj kući vest o ratu je dočekana sasvim ravnodušno, sa skoro zastrašujućim odsustvom straha i iznenađenja.
Otac ekonomista, koga su sankcije oterale u prevremenu penziju, bio je siroče iz II svetskog rata. Energičan i iznad svega markantno lep čovek, rešio je da ćemo opstati a da nikad ne iskusimo ono što je on kao dete i te kako osetio: glad. To je bila njegova misija, kojoj se sasvim posvetio . Nekoliko ari okućnice je inteligentno iskoristio tako da smo, pored voća koje je već bilo zasađeno i uveliko rađalo, imali i svo sezonsko voće, povće i cveće.
Majka, zdravstveni radnik, bila je vešta u pripremanju hrane, šivenju, i njena zimnica nam je, kad bi zima zagudila, zaista spasavala minijaturan kućni budžet. Budžet se tih godina sastojao od neki 10tak nemačkih maraka.
Danas mi nije jasno kako smo mogli da preživimo sa 10 maraka mesec dana. Kada sam, godinama kasnije, pričala o tome nekim dragim ljudima, nije mi bilo lako da ih uverim da se i sa tako malo novca može preživeti, kao i da je to zaista bilo sve što je prosečna srpska porodica imala na raspolaganju. Jer oni nisu imali znanje koje je nama bilo, silom istorijskih prilika, genetski preneseno: da nije poenta u iznosu, već u prilagođavanju. Da čoveka možeš da sabiješ, smanjiš i svedeš na litar vode, sapun i parče hleba, ako nema druge. Dok god ima nade.
Uopšte, čitava stvar sa objavom rata je dočekana kao ružna stvar koja se dešava nekom drugom. Godinama smo živeli pod pretnjama bombardovanjem i vremenom smo oguglali. Otac je obilazio baštu, sejao je, zalivao, jer su dani bili neuobičajeno vedri i prijatni i vegetacija je bujala. Valjalo je to iskoristiti.
Govorio je: ,, Rat, pa? Ja tu ne mogu ništa. Jel’ mogu da ga zaustavim? Ne mogu. Bio rat ili mir – moramo da jedemo. To je jedino izvesno. ’’ , i posvetio bi se svojoj bašti. Jednom ga je komšija, čija su dva sina bila mobilisana, pitao zašto toliko radi, kad se lako može desiti da nas već sutra više ne bude. Otac je, obrisavši znoj sa čela, sjajnih zelenih očiju kroz smeh odgovorio: „Nema veze, komšija. Neko će valjda preživeti, pa neka mu je sa srećom, bar da ne gladuje.“
Čovek je samo slegnuo ramenima. Kasnije tog dana došao je da posudi od nas merdevine, da popravi crep. Svakom ko bi tog sunčanog martovskog dana posmatrao oca kako strpljivo povezuje maline i suseda koji popravlja krov, rat bi izgledao daleko poput druge galaksije.
Život se odvijao sasvim normalno, koliko su to okolnosti dozvolile.

Bila sam studentkinja završne godine prava. Pustila sam da se ta moja završna godina razvuče. Kome treba fakultet u zemlji koja je u konstantoj ratnoj opasnosti već deceniju, u kojoj, zbog sankcija koje su nam 1992. uvele Ujedinjene Nacije (na moj rođendan i za maturu) skoro da niko nije radio. I oni koji su imali posao nisu bili ni redovno, ni odgovarajuće plaćeni.
Država Srbija i mi u njoj, onako izolovani kao da smo okuženi, polako smo ostajali i bez najneophodnijih sredstava za život.
Sankcije koje su trajale već sedam godina iscrple su nam kako zalihe nade u bolji život tako i moć prilagođavanja, pretvorile su nas u apatične, isceđene, i ugašene stvorove.
Ljudi su koristili slobodno vreme dovijajući se da prežive.
Cene svega što nije hleb, brašno, mleko i ulje dosegle su nebeske visine.
Zbog takvih okolnosti nije mi se žurilo da diplomiram. Povremeni poslovi koje sam nalazila bili su plaćeni u nemačkim markama, a u takvim okolnostima bilo je to ravno dobitku na lutriji.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s