Поклонили западу девет милијарди евра …

Поклонили западу девет милијарди евра ….

Недавно је у издању Института за међународну привреду и политику објављено друго, допуњено издање књиге „Српска научна дијаспора“ доктора Владимира Грчића. Прва студија о нашим стручњацима и експертима у емиграцији објављена је на енглеском језику, како би, каже њен аутор, упознао светску јавност са снагом и богатством српских „мозгова“ који су се иселили из наше земље.

„Србија данас у иностранству, на свим континентима, има 30.000 интелектуалаца, стручњака, професора, студената, научника, који дају велики допринос развоју тих држава. У Европи имамо 4.000, а у Америци чак 6.000 научника, од чега 35 академика. Наших научника има много у Канади, Немачкој и све више у Великој Британији, где на Кембриџу студира 24 наших младих људи“, набраја др Гречић.

Српска историја казује да су Обреновићи школовали своје високе чиновнике, професоре и научнике по Европи, по Бечу, Пешти и Прагу, а да су се Карађорђевићи образовали најчешће у Русији, Швајцарској, Француској. Уосталом, у европским метрополама током 19. века израсла је српска елита која се вратила кући и обележила нашу историју у првој половини 20. века. Наш саговорник помиње и Михаила Пупина и Николу Теслу, који су са Старог континента отишли у САД и постали светски научници.

„Историја исељавања српских научника је понајвише везана за Америку, јер је тамо отишао највећи број њих. У првој генерацији српских досељеника од 1900. године било је доста школованих људи, који су радили у важним компанијама или отварали своја предузећа. Део те елите били су историчари – др Мајкл Боро Петровић и Алекс Драгнић, психијатар др Паја (Радо) Радосављевић и прота Николај Велимировић. Један од њих, Никола Јовановић, послат је, на пример, из САД 1906. године у Беч да посредује у српско-аустријским преговорима после Царинског рата. Због ратова и промене усељеничке политике, САД су опет почеле да узимају наше интелектуалце почетком седамдесетих година“, објашњава Владимир Гречић.

У време Титовог самоуправљања држава је бринула о извозу стручњака. Служба за запошљавање у иностранству је организовала одлазак на рад и решавала сва правна питања статуса наших стручњака у свету. Завод за научну, техничку, културну и просветну сарадњу је координирао рад наших научника који су одлазили у свет. Многи од њих су, на пример, учествовали у мисијама ОУН или у разним комисијама Европске заједнице као експерти за техничку помоћ.

Деведесетих година прошлог века, са ратовима, креће и нови, велики талас одласка образованих људи.

„Из Србије се последњих година иселило чак 10.000 научника, професора и експерата, што је угрозило опстанак српске науке. Тиме је угашено и наше знање као фактор развоја земље. Наши људи су постали део националног блага туђих земаља. Само за четири године у САД је докторирало 450 наших људи“, помиње др Гречић.

Колико вреди та српска памет коју деценијама извозимо?

„Британци су израчунали да школовање једног интелектуалца вреди најмање 300.000 евра. Србија је, тако, исељавањем 30.000 образованих људи поклонила Северној Америци и Европи девет милијарди евра, колико је дала за њихово образовање. То је капитал који се не може повратити нити искористити као инвестиција у дугорочне програме развоја земље. По степену бриге за своје научнике у свету Србија је вероватно најгора држава на планети!“, категоричан је др Гречић.

То доказује и чињеницом да је Светски економски форум спровео обимно истраживање у коме је тражио одговоре на питања да ли Србија чини нешто да задржи своје талентоване и образоване људе и шта чини да такве људе поврати? Из добијених одговора закључено је да наша земља ни о једном од ових питања не чини ништа – од 144 анкетиране државе заузела је 141 место.

И, као закључак, др Гречић наводи:

„У Србији данас не постоји ниједна државна институција која брине о нашим мозговима у свету!“

Освојили свет

Нема кутка планете који нису освојили српски научници. Звездан Ћурчић је званично најбољи професор и истраживач у Хонгконгу. Виолета Дамјановић је истраживач у Аустрији, Дејан Илић је професор у САД и Немачкој, Станислава Антонијевић Елиот је професор у Ирској, а Радоје Белушевић нуклеарни експерт у Јапану. Филип Благојевић ради у Националној лабораторији универзитета Беркли у САД, Милош Дамјановић је професор на чувеном Оксфорду. Љубица Блажевић је стручњак из Швајцарске, а Зоран Жујовић је професор на Новом Зеланду.

Мртва слова на папиру

„Влада Србије је представила у децембру 2010. концепт развоја Србије до 2020, усаглашен са планом „Европа 2020“ Европске комисије. У том концепту један од приоритета јесте унапређење људског капитала и инвестирање у знање и технологију. Података о томе како се тај концепт спроводи, међутим, нема“, тврди др Гречић.

М. Лопушин / Новости

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s