Ćirilica – svet koji nestaje

DANAS JE MODERNO BITI AKTIVISTA ZA OČUVANJE AMAZONSKIH ŠUMA, AFRIČKE SLONOVAČE, SEKSUALNO RAZLIČITIH, SVE DO RETKIH ZVERI I BILJAKA. SVI ŽALE, ŠTITE RAZNOLIKOST, I ,,PRAVO DA SE BUDE RAZLIČIT.“ ALI NIKO OD NJIH SE, PO PRAVILU, NE OBAZIRE NA NESTANAK KULTURNE RAZNOLIKOSTI, NA PRAVI AZBUKOCID KOJI JE ZBRISAO ČITAVO JEDNO PISMO, NA KOJE SEĆANJE ČUVAJU SAMO POŽUTELI ANIKVITETI TROŠNIH LISTOVA.


Neverovatno.

,,Ovako ne bi bilo ni da su je dekretima zabranili. Lukavi su, znaju da otvorena agresija izaziva otpor, ovako je sve prošlo bez ikakvih problema po njih; što je, opet, nas ostavilo bez vlastitog pisma.“
,,Nema neke velike razlike između položaja Srba u današnjoj Srbiji i Srba u Hrvatskoj“.
Crkve se potapaju i ruše, sela se, nečinjenjem i svesnim ukidanjem infrastrukture, iseljavaju i prazne, sve sa nacionalnim predznakom se proteruje i huli. (Znate da imamo Vojsku Srbije, ne srpsku vojsku; u vestima ćete čuti stotinu puta država Srbija, a srpska država gotovo nikad, ćirilica je prognana iz javne upotrebe).
Pronašla sam knjige mojih roditelja, Nolitova izdanja (Ljosa, Fokner) i Prosvetu ( Haksli, Meredit, Flober), i duplikate Plave Ptice ( to mi je ubedljivo najlepša omladinska edicija; imam desetak romana).
Ono ostalo ćirilično što imam su uglavnom stare, antikvarne knjige, iz 1898 do negde 1951.

(…) Danas je ćiriličnih izdanja toliko malo, da se na prste jedne ruke mogu nabrojati.
Danas je moderno biti aktivista za očuvanje amazonskih šuma, afričke slonovače, seksualno različitih, sve do retkih zveri i biljaka. Svi žale, štite raznolikost, i ,,pravo da se bude različit.“
Ali niko od njih se, po pravilu, ne obazire na nestanak kulturne raznolikosti, na pravi azbukocid koji je zbrisao čitavo jedno pismo, na koje sećanje čuvaju samo požuteli anikviteti trošnih listova.

(…) U jednom slikovitom i idiličnom mestašcetu sa jedva pedesetak kuća, srela sam stare, jednostavne ljude, stočare i zemljoradnike.
Njihova deca su odavno otišla, napustila mesto zauvek, zasnovala porodice u Beogradu.
Imaju i unuke koji tek jednom do dva puta godišnje dolaze da ih obiđu .
Kad putujem obično sa sobom nosim kutiju – dve cigareta (iako ne pušim) isto toliko čokolade, 2 x 200gr kafe i štampu; pošto znam da stari po zabačenim selima vole novinama da prekrate vreme.
Jedne novine im daju materijal za razgovor i sedeljke za nekoliko večeri.
Kad smo se opraštali, ostavila sam im novine. Starac me je tužno pogledao, objasnivši da ne može da čita.
,,Ja znam samo ćirilicu, to smo 47. učili u školi; štampa je sva latinična.“ Odmahnuo je rukom.
,,Živim u tuđini.“
Na trenutak sam poraženo stajala. Shvatila sam da pred sobom imam čoveka koji u sopstvenoj zemlji, deceniju nije čitao štampu jer izlazi na njemu tuđem pismu.
Pružila sam mu Novosti i Politiku, koje je sa zahvalnošću prihvatio.
Da li postoji usamljeniji i tužniji prizor od osobe umotane u ovakvu izolaciju, jer je poslednji pisani (kod njih jedini, jer nemaju ni kablovsku ni Total tv), medij koji joj se obraćao na način i na pismu koji poznaju prestao da izlazi?
Možda neke buduće generacije neće moći da čitaju naše stare ćirilične knjige, niti da se upoznaju sa mudrostima i znanjem koje se prenosilo generacijama. Možda će mnoge istine tako promeniti stranu i izgled, mnoge pesme i pisci će se preseliti u tuđe.


U istoriji nije zabeležen primer kao što je ovaj sadašnji, totalne asimilacije i akulturacije, kojim se jedan narod odvaja i nasilno, a ipak neosetno, odvaljuje od svoje prošlosti.
Ovo društvo više pažnje i poštovanja posvećuje Svetskim dan(ovima) Hepatitisa, igre, biciklizama pa i korfni (da, da), nego svom umirućem pismu.

11951156_10207249151808207_3640037975006303520_nNa kraju, pismo nije samo skup glasova pretvorenih u znake, niti fonetika prenesena na papir; pismo je filter kroz koji duša svake posebne kulture dospeva u materijalni svet, božansko i tajanstveno predstavljanje priča, mitova, drevnih uspavanki koje su majke, vekovima udaljene od nas, šaputale svojoj deci.
Kad je neka živa vrsta (pande, npr), na ivici istrebljenja, prirodnjaci i biolozi brzo uzbune javno mnjenje i pokreću se akcije plakati podrške (čak i u Srbiji) na globalnom nivou radi očuvanja vrste i biodiverziteta.
Kad se radi o ćiriličnom pismu na globalnom planu vlada višedecenijski muk, dok se u Srbiji poslednjih godina pokreću sve snažnije grupe svesnih i inteligentih pojedinaca, koje pokušavaju da se izbore sa zatiranjem našeg jezika i pisma.
Nažalost, kako sam saznala, – bez ikakve podrške države.
Jedna zanimljivost: Ćirilica je jedini neegzotični alfabet koji ima sopsveni sistem kaligrafije, i to od 1777, kad je Orfelin izdao knjigu u kojoj je podrobno opisao i prikazao primerima najlepše ćirilične kaligrafske rukopise.

 

 

(tekst se pojavio krajem avgusta 2015. na necenzurisano.rs)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s