VEĆ NEKOLIKO STOLEĆA EROTSKA KNjIŽEVNOST JE NA BLISKOM ISTOKU ZABRANjENA. TA ZABRANA JE DOVELA DO TOGA DA JE SKORO SVAKA KNjIŽEVNA AKTIVNOST, SEM POHVALA VLADARU I ALAHU I NjIHOVOJ MUDROSTI I VELIKODUŠNOSTI, SKORO SASVIM ZAMRLA. POSELDNjIH DESETAK GODINA, NAKON DUGOG PERIODA TIŠINE, POVREMENO ISKRSNE PONEKI IZDANAK S TOG KNjIŽEVNOG STABLA; ALI SU TO UGLAVNOM PISCI KOJI NE ŽIVE NA BLISKOM ISTOKU, TE IH KLETVE, FATVE I PRETNjE SMRĆU NE MOGU DOSEĆI.
Kad smo kod Hiljadu i jedne noći, valja poznavati okolnosti u kojima je nastao. Naime, u arapskom svetu to je bilo vreme kad su se bračnim savezima često sprečavali ratovi, osiguravao mir ili pak, obezbeđivale trgovačke povlastice. Drugim rečima, često je sudbina čitavog naroda (plemena) zavisila od umeća žene da utiče na moćnika kome je dodeljena.)
I Arapi i Iranci neguju umetnost pripovedanja, i pričanje stvarnih ili izmišljenih događaja spada u deo njihove tradicije, koja se, vremenom, razvila u pravu umetnost,gde sve pršti od alegorija i neobičnih metafora na najneočekivanijimm mestima.,,Bili smo tihi, tišinom dveju vojski uoči bitke“, pisao je arapski muškarac u XIV veku, nastavljajući opisom njenih grudi, ,,belih i nabreklih od dragocenosti kao šatori emirovi, koji su ,,paviljoni njegove ljubavi“;
Zatim opisuje kako je cele noći, brusio njeno telo dodirima,’ da sada, blista kao ,,sveti kamen El Džufu“. Drugi pesnik u opisu susreta u letnjoj noći, opisuje kako ,, ispružen preko slatkih bregova tvog tela, pijem sa izvora tvojih usta i žanjem svoju žetvu.“
Primetno je da je rečnik satkan od metafora, alegorija, asocijacija i aluzija, golicavih poređenja vezanih za voće, pa površni čitalac na kraju nije načisto da li je opisan gastronomski ili seksualni užitak. Jeste golicav i nateraće vas da pocrvenite, ali nije vulgaran čak ni kad je eksplicitan.
Recimo, u tridesetak godina starom izdanju Mirisnog vrta ljubavne slasti ( izuzetno važno delo srednjovekovne arapske erotske književnosti, koje se regularno čitalo, razmenjivalo i verovatno postupalo po njegovim uputstvima) šeika Abu Abdula Muhamed Nefzafija, pronašla sam srednjovekovni recept za mušku ljubavnu i polnu moć.
Zanimljivo je da recept ne zvuči nimalo misteriozno ni tajanstveno, pa čak ni uzbudljivo. Ne pominju se krila slepog miša, prah od roga nosoroga niti sok od isključivo ljubičastih zrna nara.
Ali ima – crnog luka.
Recept ide ovako:
,,Jedna mera isceđenog soka zdravog crnog luka pomešana s dve mere starijeg (gušćeg) pčelinjeg meda, pomešati i dobro zagrejati na jakoj vatri dok sok luka ne prokuva i sasvim se sjedini s medom. Tada se ta vruća mešavina skloni s vatre i ostavi da se ohladi, pa se uspremi. Zatim se jedna mera tog soka pomeša s tri mere vode, čemu se doda određena količina krupnog graška (? Ovo mi je nejasno – zrna? logičnije je da je ceđeni sok od graška, čim se pije, i govori se o napitku) pa se nekoliko dana zaredom pije.
,,Ovaj se napitak uzima kad se leže u krevet, a sme se uzimati samo u određenoj količini, i to samo jednom dnevno. “
Dalje kaže ,,I onaj ko ga redovno uzima, neka bude siguran u to da mu neće nikada smalaksati muška snaga“.
I dodaje: ,,Međutim, onaj ko je u ljubavi ionako dosta vatren, neka taj napitak NIPOŠTO ne uzima, jer bi lako mogao oboleti od teške ljubavne groznice,“
,,Takođe, taj se napitak ne bi nikako smeo uzimati više od tri dana zaredom, jer se tada čovek, uveren u svoju preveliku mušku snagu, može vrlo brzo preterano telesno istrošiti i svaku snagu izgubiti.
,,I konačno, ovaj se napitak, zbog svoje velike delotvornosti, nikako ne preporučuje uzimati za vreme velike letnje vrućine, budući da u to vreme najveći mudraci savetuju što više mirovanja.“
Dobri šeih dovršava saznanjem da će ovim sigurno naljutiti Alaha, jer je počinio veliki greh, te moli da ga ne izvrgne sramoti i ruglu, itd.
U Pesmama anonimnog Maora nalazi se ispovedna rečenica arapske kurtizane, koja, prisećajući se svog ljubavnika, govori:
…,,tu sam izgubila devičanstvo. Ono pravo, devičanstvo srca. Od tada je moja duša samo stanični peron, na kom stojim i gledam muškarce kako padaju. … “
i kako je sa njim ,,udisala galaksije, izdisala crne rupe.“
,,Sva ta tela na koja sam se bacala kao na bedeme, udvoje, utroje, unekoliko, u prazno, u beskraj, nisu za mene ništa mogla, kao što ni ja nisam mogla da se zaustavim… Shvatila sam da ljubav nije sa ovog sveta i da će muškarci doveka ostavljati moju dušu da zjapi, jer nisu shvatili da joj badem služi kao predvorje i predgovor i da se u nju ne ulazi kao kad se ide u javnu kuću. (…) “
Kasnije se priseća poslednjeg razgovora sa istim ljubavnikom:
,,Rekao mi je da je od kajanja iskopao sebi oči. Rekao mi je da je odsekao sebi jezik. Moj ionako više nikome nije umeo da kaže “volim te“osim drveću, kornjačama i ispranim zorama … Rekao mi je da je sebi prerezao grkljan, ali je ožiljak na mom vratu.“
Sudeći po beleškama iz Granadskog emirata (dan. jug Španije) iz XIII veka, o ljubavi, erotici i seksualnosti se sasvim otvoreno govorilo. Tako u pesmi Kupanje, mlad muškarac opisuje susret sa devojkom koju je zatekao nagu dok se kupala u reci. Zbunjena, skočila je po haljinu, međutim, u nespretnoj žurbi haljinnu zahvata brzak i odnosi je. Mladić tada govori:
,,Kćeri Bakilijeva, tvoja mladost nalik je tok haljini u struji – odlazi od tebe sve dalje svakog dana i ti je ne možeš zaustaviti,“ pa je moli:
,,Nemoj stajati i gledati kao odlazi; dođi u zasenak … odenuću te ruhom milovanja.“
Kako je došlo do preokreta, koje su sile okrenule arapsku pisanu reč i stavile je u tamnicu u vreme kad je u celom svetu došlo do opšte liberaliizacije čak i najrigidnijih režima: sve se ruši, jezik presušuje, stihovi se gase – kulture koje su iznedrile čulnu i živahnu književnost sočnog jezika, odjednom nestaju bez traga. Kao da ih nikad nije ni bilo.
Mirisni vrt je napušten, sladostrasnih noći više nema.
Bio je to uvod u viševekovno mrtvilo izazvano strahom.
Usled pritisaka i društvene presije, iz arapske književnosti prognano je sve što miriše na čulnost, privlačnost, seksualnost.
Ne mali broj imalaca tzv. ‘grešnih knjiga’ osuđeno je na javno bičevanje i na smrt, zbog čega se pokušaji protesta i otpora polako gase i uskoro, u strahu za sopstveni život, ljudi se okreću načinu pisanja koji je društveno podoban.
Kako je došlo do toga da je, slobodno možemo reći, (ako izuzmemo Solomonovu Pjesmu nad pjesmama) preteča sve ljubavne i erotske književnosti ostala bez ikakvog njenog traga, frigidna, amputirana, osakaćena i neprepoznatljiva, to je misterija.
Već nekoliko stoleća takva književnost je na Bliskom istoku zabranjena. Ta zabrana je dovela do toga da je skoro svaka književna aktivnost, sem pohvala vladaru i Alahu, i njihovoj mudrosti i velikodušnosti, skoro sassvim zamrla.
Danas, nakon dugog periоda tišine, povremeno iskrsne poneki izdanak s tog književnog stabla; ali su to uglavnom pisci koji ne žive na Bliskom istoku, te ih kletve, fatve i pretnje smrću ne mogu doseći.
Naual el Sadaui, Nedjma, El Naiui… poslednju deceniju pokušavaju da ožive staru školu.
I tako u sredini koja je svojevremeno dala (za ono vreme) najerotskiju pisanu reč, danas žene hodaju s čadorima, ako otkriju one toliko slavljene gležnjeve (,kao u srne’), rizikuju javno kamenovanje, a sve češće im se radi i kasapsko odstranjivanje dela genitalija, ,“da ne bi zgrešile, jer je užitak greh“.
To je ono što zovem arapski paradoks ili misterija arapske književnosti.
Uzgred, iz cele ove priče nameće se pitanje: ako je neka sila još pre nekoliko vekova uspešno zatrla svaki trag najizraženije osobine arapske pisane reči, šta tek danas, uz napredak tehnologije, socioloških mehanizama, medija i psihologije, može da ‘izbriše’ iz kolektivnog pamćenja i mentaliteta nekog dezorijentisanog i iscrpljenog naroda?
(tekst je prvi put objavljen avgusta na necenzurisano.rs)
