VEĆ NEKOLIKO STOLEĆA EROTSKA KNJIŽEVNOST JE NA BLISKOM ISTOKU ZABRANJENA. TA ZABRANA JE DOVELA DO TOGA DA JE SKORO SVAKA KNJIŽEVNA AKTIVNOST, SEM POHVALA VLADARU I ALAHU I NJIHOVOJ MUDROSTI I VELIKODUŠNOSTI, SKORO SASVIM ZAMRLA. POSELDNJIH DESETAK GODINA, NAKON DUGOG PERIОDA TIŠINE, POVREMENO ISKRSNE PONEKI IZDANAK S TOG KNJIŽEVNOG STABLA; ALI SU TO UGLAVNOM PISCI KOJI NE ŽIVE NA BLISKOM ISTOKU, TE IH KLETVE, FATVE I PRETNJE SMRĆU NE MOGU DOSEĆI.
Jednu od najvećih misterija u književnosti mi predstavlja arapska pisana reč, koja je vekovima slovila za najsočniju, otvoreno erotsku, gde su se najmaštovitije metafore koristile kako bi se označili polni organi pa i sama seksualnost… a koja je došla do dosadne i frigidne aseksualnosti i potpunog odsustva bilo kakve senzualnosti.Kako je moguće da neko ko je u XV veku dao jedan Mirisni vrt i Timbuktuunski rukopis, pa i Hiljadu i jednu noć ( što se ovog potonjeg tiče, poznato je da postoje najmanje dve varijante, od kojih je jedna predstavljala obrazovno štivo koje detaljno opisuje kako do te mere zavrteti um ( i dr. ) muškarca (ili žene), da ne može da dođe sebi otprilike hiljadu noći. U arapskom svetu to je bilo vreme kad su se bračnim savezima često sprečavali ratovi, osiguravao mir ili pak, obezbeđivale trgovačke povlastice. Drugim rečima, često je sudbina čitavog naroda (plemena) zavisila od umeća žene da utiče na moćnika kome je dodeljena.)
Arapi neguju umetnost pripovedanja, i pričanje stvarnih ili izmišljenih događaja spada u deo njihove tradicije, koja se, vremenom, razvila u pravu umetnost,gde sve pršti od alegorija i neobičnih metafora na najneočekivanijimm mestima.
,,Bili smo tihi, tišinom dveju vojski uoči bitke“, pisao je arapski muškarac u XIV veku, nastavljajući opisom njenih grudi, ,,belih i nabreklih od dragocenosti kao šatori emirovi, koji su ,,paviljoni njegove ljubavi“;
Zatim opisuje kako je cele noći, brusio njeno telo dodirima,’ da sada, blista kao ,,sveti kamen El Džufu“, da navedem samo najsvežije u sećanju.
Sam rečnik njihov je satkan od metafora, alegorija, asocijacija i aluzija, golicavih poređenja vezanih za voće, pa površni čitalac na kraju nije načisto da li je opisan gastronomski ili seksualni užitak. Jeste golicav, i nateraće vas da pocrvenite, ali nije vulgaran čak ni kad je eksplicitan.
Zatim odjednom, dolazi do preokreta: sve se ruši, jezik presušuje, stihovi se gase – kultura koja je iznedrila čulnu i živahnu književnost sočnog jezika, odjednom nestaje, bez traga. Kao da je nikad nije ni bilo.
Mirisni vrt je napušten, sladostrasnih noći više nema.
Bio je to uvod u viševekovno mrtvilo izazvano strahom.
Usled pritisaka i društvene presije, iz arapske književnosti prognano je sve što miriše na čulnost, privlačnost, seksualnost.
Nemali broj imalaca tzv. ‘grešnih knjiga’ osuđeno je na javno bičevanje i na smrt, zbog čega se pokušaji protesta i otpora polako gase i uskoro, u strahu za sopstveni život, ljudi se okreću načinu pisanja koji je društveno podoban.
Kako je došlo do toga da je, slobodno možemo reći, (ako izuzmemo Solomonovu Pjesmu nad pjesmama) preteča sve ljubavne i erotske književnosti ostala bez ikakvog njenog traga, frigidna, amputirana, osakaćena i neprepoznatljiva, to je misterija.
Već nekoliko stoleća takva književnost je na Bliskom istoku zabranjena. Ta zabrana je dovela do toga da je skoro svaka književna aktivnost, sem pohvala vladaru i Alahu, i njihovoj mudrosti i velikodušnosti, skoro sassvim zamrla.
Danas nakon dugog periоda tišine, povremeno iskrsne poneki izdanak s tog književnog stabla; ali su to uglavnom pisci koji ne žive na Bliskom istoku, te ih kletve, fatve i pretnje smrću ne mogu doseći.
Naual el Sadaui, Nedjma, El Naiui… poslednju deceniju pokušavaju da ožive staru školu.
I tako u sredini koja je svojevremeno dala (za ono vreme) najerotskiju pisanu reč, danas žene hodaju s čadorima, ako otkriju one toliko slavljene gležnjeve (,kao u srne’), rizikuju javno kamenovanje, a sve češće im se radi i kasapsko odstranjivanje dela genitalija, ,“da ne bi zgrešile, jer je užitak greh“.
To je ono što zovem arapski paradoks ili misterija arapske književnosti.
Uzgred, iz cele ove priče nameće se pitanje: ako je neka sila još pre nekoliko vekova uspešno zatrla svaki trag najizraženije osobine arapske pisane reči, šta tek danas, uz napredak tehnologije, socioloških mehanizama, medija i psihologije, može da ‘izbriše’ iz kolektivnog pamćenja i mentaliteta nekog dezorijentisanog i iscrpljenog naroda?
(tekst objavljen avgusta na necenzurisano.rs)
