Strah

U 21. VEKU LJUDIMA SE GOSPODARI STRAHOM, STRAH SE NEGUJE, A ALE I BAUCI NOVOG DOBA IMAJU ISTU ULOGU KAO I U RANIJIM ISTORIJSKIM RAZDOBLJIMA – DA OD SLOBODNIH NAPRAVE PONIZNE PODANIKE.

Vreme praznih snova, puno strahova. Nekoliko godina unazad, kako otvorim novine, ulogujem se na internet – na mene se sa svih strana obruši planina crnih i negativnijih vesti, glasina i sumornih prognoza, vesti o ubistvima sa što više morbidnih, zdravom razumu nepojmljivih detalja.
Otmice, karcinom, HAARP, osiromašeni uranijum, meteorološka i psihološka oružja…, manijaci, džihadisti, sodomisti, izvršitelji, komunalci, korupcija…, komarci sa virusom Zapadnog Nila, rat. Sve gore od goreg.
Strahujemo, gunđamo, prepričavamo jedni drugima, poneko uzdigne i pesnicu i – na tome sve i ostane. Šta smo učinili da nešto od toga promenimo?
Sprečili rat, zaustavili poplave, raščistili stvari oko uranijuma, kriminala, – bilo čega od čega smo strahovali? Nešto jesmo, nešto nismo, jer nije bilo moguće ili nije bilo volje, ali to je druga tema.
Ali nešto JESMO. Uplašili smo se. Strahovali smo. I strahujemo. Strah je svugde, pritisnuo kao novembarska magla. U ovom društvu i uopšte u vreme nesigurno jedino strah napreduje, umnožava se aritmetičkom progresijom. Brže i od glasine.
Ljudi se svakodnevno bude pognutih glava, trpeljivo pred nepravdom i nedaćom, zahvalni što su, uprkos svemu, još živi.
I nastavljaju da strahuju. Lišavaju se svega, pristaju na sve manje, jer, zaboga, toliko je opasnosti, svet je ludnica, a makar smo živi. I bezbedni smo, dok god izmirujemo obaveze. „Teško je vreme, samo dok ovo sad prođe.”…
I sklupčani svako u svojoj samici straha, odlažemo pokušaj da otvorimo vrata.
A život prolazi…
Koja je korist od straha ako on parališe, oduzme razboritost i ubija želju za otporom?
Strah je prvenstveno prirodni refleks, upozorenje da odnekud dolazi opasnost. Kao alarm u kolima. Ako ga čujete, nećete se sakriti pod sto i psovati onog ko vam krade vozilo, nego ćete pokušati da opasnost otklonite.
Fascinantno i nerazumno je da čovek, kao svesno biće, često sasvim suprotno postupa kad se oglasi njegov lični alarm.
Strah predstavlja upozorenje odakle bi opasnost MOGLA da dođe. Dakle, samo mogućnost, ne neumitna činjenica. Mogućnost postoji i da dobiješ premiju na Lotou, isto tako, i isto toliko verovatna.
Najgore je kad društvo ili zajednica dopuste da postanu zatočenici filosofije straha. Čemu to, ako se ne preduzima ništa da se fatalan ili najgori ishod, predupredi? Ako do najgoreg i dođe jadikovke i samosažaljenje neće ni pomoći ni spasiti bilo šta. Trezven i realan um, neopterećen strahovima hoće.
Ako se u vama razvije strah, manipulatoru drugo oružje ne treba – povlačeći konce strašnih sablasti, on će gospodariti i određivati vaš život, prioritete i postupke. I to tako vešto da će vam sasvim pomutiti moć rasuđivanja i zagušiti glas preostalog zdravog razuma.
Dok sam bila radnik UN, život me je dovodio u neobične i često opasne doživljaje. Ponekad je sačuvati zdrav razum bilo pitanje života i smrti od koga je zavisilo spasavanje golog života.
U takvim situacijama, kad bih videla da će me plima straha odneti, pribegavala bih triku kome me je otac naučio:

„Kad god ti preti neki strašan događaj, kad ti preti užas, sedi, uzmi olovku i papir, i zamisli da pišeš avanturistički roman i da ti treba zaplet za gl. junaka. Piši. Stavi tvog junaka pred iskušenje i opasnost pred kojima se i sama nalaziš.
Pusti mašti na volju, kombinuj, opiši kako se borio, šta je radio i kako se izborio. Opiši način, razmišljanje, uđi mu u psihu. Samo upamti – 1. mora biti uzbudljivo; 2. on mora da pobedi, i 3. naravno, da preživi.
Piši detaljno i uzbudljivo.
Hoću da uživam dok čitam.” 

Bio je to smiren, višestruko koristan i jednostavan način da me uputi u analizu i kombinatoriku, uz istovremeno izbacivanje negativne energije na papir.
Moj otac je znao da ću, dok tragam za izlazom za svog alter ego junaka priče koju pišem za svog jedinog čitaoca, negde naići na rešenje i otkriti pravi ključ za bravu svog straha.
Nekada je pisanje trajalo duže, nekad kraće, ali na kraju bi strah uvek nestao, a ja bih imala ispred sebe plan sa bezbroj mogućnosti, vrtoglavih obrta, zaokružen pobedničkom kombinacijom – pravo oružje za svaku borbu! Posle toga sam na strašni događaj gledala kao na veliku avanturu, iskušenje koje treba da savladam, i osećala sam se kao vojska pred sukob, sa sve onim nestrpljivm i radosnim poigravanjem mišica, preplavljena uzbuđenjem i radoznalošću, jedva čekajući da otkrijem koja će se kombinacija pokazati kao dobitna.

***

U 21. veku ljudima se gospodari strahom, strah se neguje, a ale i bauci novog doba imaju istu ulogu kao i u ranijim istorijskim razdobljima – da od slobodnih naprave ponizne podanike.
Iz 18. veka, kad je hajka katoličke Inkvizicije dostigla neslućene razmere i kad je gradove zapadne Evrope redovno obasjavao plamen lomače na kojima se, vezano, uvijalo spaljeno ljudsko biće, ostali su dokumenti i zapisi sa saslušanja osumnjičenih jeretika i „veštica”.
Osumnjičene je je saslušavao krvnik tako što ih je sekao, rezao, razvlačio, drobio im prste, (po zlu čuvena „španska čizma”) gde bi žrtve, na kraju, izmučene i u agoniji, priznavale sve – i da imaju krila, i da lete nebom, da su bajanjem izazvale da nečiji rod podbaci, i dr.
Čak su upisana priznanja da su bile u paklu, na sastancima sa sotonom lično, gde su opisale i pakao u kome su boravile i samog satanu.
Tokom jedne racije, sasvim slučajno, upravo krvnici i istražitelji koji su „veštice” saslušavali uhvaćeni su u kostimima đavola, u hodnicima napuštenog dvora, čije su zidove obložili jarkocrvenim baršunom. Tu su oni dovodili proste žene i sa njima orgijali, jer su one, obamrle od straha, verovale da su u pravom paklu i da ih pravi đavoli ljube.
Tako paralisanim, nije im na pamet palo da nekom od „đavola” strgnu masku ni da se brane.
Kasnije, inkvizitori bi ih „slučajno” otkrili (ako ne bi imale da im plate za ćutanje), i svakako da su znali odlično šta i kako da ispituju u vezi sa vešticama, paklom i đavolima, pošto su oni lično tamo bili, prerušeni u đavole.
Vlasti su imale ljude zadužene za širenje fantastičnih i strašnih priča; kad god bi došlo do prirodnih nepogoda i kad godina nije bila rodna, ovi „propovednici” bi išli od mesta do mesta i govorili da je reč o kazni koju su izvršile zle veštice jer nisu zadovoljne; te da je zavladalo zlo, i da ih neće zaobići ako na mesto H ne odvezu, na primer, troja kola pšenice ili nekog drugog blaga.
Zatim bi opisivali izmišljene strahote, dok prosti težaci ne bi, izbezumljeni od straha, pristali da daju i više nego što se traži, samo da od sebe otklone bes veštica.
Državni “mudraci“ bi ih posavetovali da čim na označeno mesto odvezu tovar da smesta odu, jer će ih veštice, ako ih zateknu, oslepeti, umoriti im decu, spaliti kuću i izvršiti svakovrsne strahote.
Ljudi su verovali.
Obamrli od straha, činili su sve što se od njih tražilo. Nikome nije palo na um da se pobuni, sakrije se i sačeka da vidi ko su te „veštice”. Kad strah pobedi, sve strada – razboritost, čast, ponos i hrabrost.
U vremenima straha glas zdravog razuma rastrgli bi sami strašljivci, ili bi ga ućutkali argumentima: „Gde ćeš na toliku silu, zar da izginemo? Ćuti tamo.” Zaboravljajući da „strah čovjeku obraz kalja često”.
To je, ujedno još jedna osobina straha – latentni fatalizam; uverenje da je borba besmislena, bezizgledna i uzaludna.
Strah udaljava ljude – čovek ne gleda na ostatak društva kao na bića koja muče slični problemi, koja imaju porodice i osećanja; uplašen čovek je sklon da u svakoj stvari vidi opasnost.
Zato se izoluje.
Društvo straha puno je usamljenih jedinki.
Usamljenim čovekom, koji nema nikakvog oslonca, mnogo je lakše manipulisati.
Strah, i kad je izazvan lažnim alama, baucima i vešticama, je stvaran.
To je jedina stvar i pojava na svetu gde nešto što ne postoji i što NIJE, ima fatalan uticaj na postojeće, koje JESTE.
Jedino onaj strah, koji budi instinkt za samoodržanjem, otporom i odbranom je prirodan i zdrav.
Onaj koji umrtvljuje, samo uvećava šansu da se nešto loše i zaista dogodi.
Zato ga se moramo osloboditi.

Kishad

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s