Франкенштајни из суседства

Био једном један човек, и живео је како је најбоље умео. Малих могућности, скромних способности, али мегаломанских планова, себе је видео као величину, мудрост, лепоту, узвишеност – речју, као персонификацију најбољих могућих својстава, који су, попут капи нектара, укапане у амфору његовог бића.
Но дела су му била мала… Кад је у родитељској кући кренуло по злу, несрећа за несрећом, а и породични посао је све слабијје ишао, син је одлучио да узме део имовине за коју је тврдио да му припада и да се осамостали.
Речено – учињено.

newmorg_dees
Но син је стално био незадовољан, и почео је с презиром да гледа на своју породицу и родитељску кућу; све чешће је ширио гласне о њиховом лошем карактеру и чак пореклу, надмено тврдећи како му је закинут део имовине, те како би он, тако блистав и надмоћан у сваком погледу, догурао до владара да га нису завидљиви сродници злобом спречавали. Жалио се и да су га покрали те да су му ускратили оно што је његово (иако је , као што смо видели, наслеђе захтевао унапред и добио).
Имао је имењака и вршњака у истој улици, чак и на истом спрату, па је долазило до забуне и замене идентитета. Ради разликовања, комшилук га је назвао по имену родитеља ЏС, син тог и тог…
Сина је подсећање на порекло, на оца, скромног али часног ратника и радника, иритирало и вређало. Осећао се пониженим самим довођењем у везу са својим родитељима. ,,Ја сам ЏЅ!“, говорио је. Зашто ми негирате идентитет?“
Живот је текао даље… Човек се разбашкарио на свом имању, убирајући и продајући плодове и летину које је још његов отац засадио и неговао деценијама.
Једнога дана, пут је нанео неког природњака у те пределе. Учењак је са занимањем посматрао винову лозу која је на једном делу поља, расла.
,,Невероватно“ .. мрмљао је оштрим погледом прелазећи преко модрих гроздова.
Био је фасциниран оним што је открио – био је то сасвим нови варијетет грожђа, од мирисне и сочне сорте коју је виђао само по јужним морима.
Човек му је самоуверено рекао како је то његова биљка, плод његовог рада, те је учењак назвао по њему и тако је уписао у књиге.
Убрзо је раширио узгој управо те винове лозе, и све је продао, па је стекао и иметак.
Међутим, то му није донело смирење, већ се његова омраза према породици само још више распламсала.
У научним књигама је изашао текст о његовој лози, о савршен укрштеном варијетету у коме су се стекли најбоље од ароме (са најређом нотом нара и густином меда), најваздушастија текстура, и најлепше дејство на срце. ,, Лечи душу!“ ,, Разгаљује.“ ,,Ма буди љубав!“ шапутали су купци.
Парадоксално, али само је Џ.Ѕ, сину ЏЏ, срце остајало црно. Што је постајао самосталнији то је више расла његова мржња. То је чест случај код лопова: увек ће мрзети онога кога је покрао, из страха да би овај могао ојачати, или просто одлучити да пресече и поврати што је његово. Ово важи како за појединце, тако и за друштва.
Родитељи дуго нису узвраћали, мислили су да је, као све млађано и новокомпанованог, и он само неиживљен, малко искомпексиран и не претерано уман.
Од некаквог човека је чуо да, кад човек крене ка залазећем сунцу, стићи ће у земље у којима се може купити прошлост.
,,Како то? Зар се може купити и изменити оно што је било? Значи да купити други родитељи?“ – ова мисао га је загрејала. Моћна је то магија, мењати прошлост!“ заносио се.
Хладне безизражајне очи на исто таквом лицу незаинтересовано су га заокружиле. ,,Да, наравно да може. Па драги мој, будућност зависи од прошлости, уложи у прошлост – уложио си у будућност! То је главна ствар!
Збуњено се почешао. Није најбоље разумео.
Бледа сенка се насмешила крајевима усана:
,,Трговина прошлошћу је вековима најисплативија. доноси много више него трговина нафтом, дијамантима па чак и више него трговина оружјем!“ Застаде.
,, У ствари, та два су уско повезана. Ко се лати историје спреман је да се с једнаком лакоћом лати и оружја!“, ускликну. ,,Какву би ти хтео? Плаву крв, славне претке ратнике или уметнике; можда, пак, проналазаче или писце?“
Тренутак је размишљао. ,, Желим да потичем од најславнјих војсковођа, од владара света, од значајних људи. Желим потврду да имам више права него остали. Него …. “ – изрекао је с презиром име своје породице.
,;Хм… а зашто не би остао одан свом првом пореклу? Они су часни, вредни људи, храбри?
,,Не! Само то не! Што даље од њих. Желим такву прошлост, такву историју, по којој се никако не бисмо могли довести у било какву везу! Све одвојено! Ја сам будући зачетник моћне лозе, а њимаа неммам ништа!. И запамти – што даље од њих у сваком смислу.“
Бледе очи се заклопише за трен; човек извуче из фиоке хартију, и последњи пут упита да ли је сигуран.
,, Апсолутно. Гледаш великог, величанственог ратника коме је нанесена неправда; да се судбина није тако са мном поиграла, и даље би све“, овде руком кружи по пределу, ,,било моје!“
,, Разумем….“ говорио је човек, док је испуњавао лист. Тренутак – два тишине, и нова прошлост је била у његовим рукама.
Руке су ми се затресле док је прихватао хартију.
,,Шта пише?“ Зажарених очију прелазио је очима преко црних слова. ,, НОва прошлост доноси нову будућност“ ,,То је најисплативија трговина наа свету“ кроз главу су му пролазили делови разговора.
Сваким редом лице му је постајало све блеђе и блеђе: ,, Шта… шта је о…во?“ успео је да процеди.
,,Шта је ОВО?,“ рикнуо је.
Авет је мирно седела.
,,, Желео си све супротно и што даље од својих. Њихова лоза је древна и херојска. Владари њихове крви су давали живот за слободу, били су праведници, који су донели први закон који штити и сиротињу, праштали су покајницима и владали су великим царством… Разумеш?“ – први пут авет се сажаљиво насмеши.
,,Што даље од њих, рекао си. То је значило даље од хероја и владара, а то је слугерањство, улизиштво пакост и поквареност. То си ТИ. И бићеш утемељитељ исто такве лозе.“
Клецнула су му колена. Осетио је да га напушта разум.
,,Неее… то не може бити!“
Авет је нестала. Иза ње је остао траг суза.

Како се приближавао кући, угледао је огроман стуб дима који је постајао све већи. Пресече га бол.
Виноград је пламтео!
Сва она чаробна лоза, коју је представио научним круговима као своје откриће, претворила се у пламене жице које су полако постајале ништа више до пепео…
Кад се сручио на црни пепео, био је већ мртав кад је један црни бич нагореле биљке пао, ругајући се, попут круне на његову главу.

Тако обично заврше лажне величине. Јер време сваком одреди меру и процени вредност, без обзира колико се људи упињу; а кад истина узвраћа последице су разорне.

(ова алегорична прича написана након последњих потеза ,братских’државица, од признања КиМ, преко гласања у УНЕСКО, отимања цркве и др )

2000px-Map_of_Eparchies_of_Serbian_Orthodox_Church-sr.svg.png

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s