Molim zvaničnike i protokol majstore da uvedu poklonjenje Ćele kuli kao deo obavezne posete svih turskih zvaničnika. A na Kalemegdanu da se poklone i na kolena padnu pred mestom na kome su iskasapili mladog đakona Avakuma.
Danas su nam u posetu stigli visoki gosti. Iz Turske. Predsednik Davutoglu i tamošnji privrednici.
Valjda pošto je Kosovo Turska i Turska je Kosovo, i Bosna je Turska i Turska je Bosna, treba da čujemo da je Srbija Turska (ili , pored Kosova i Metohije, još neki delovi njene teritorije)?
Nema mira i dobrosusedskih odnosa bez suočavanja s prošlošću. trubi sa svih strana u Srbiji. Lepo, hajde, neka se pripremi Turska.
Zašto Davutoglu ide u Rašku oblast i na Pešter? Jel’ tamo ima Turaka? Nema. Ima Bošnjaka. U posetama inostranstvu, predsednik države obično posećuje vlastitu nacionalnu manjinu koja živi u datoj državi.
Turci listom posećuju Rašku, na opšte oduševljenje lokalnog muslimanskog stanovništva (i zebnju ostalih, jer je još živo sećanje na krvave tragove Osmanlija u ovim krajevima), koje dočekuje ,svog’ predsednika (a sveža su sećanja na proslave Erdoganvog rođendana i izborne pobede, opet u Raškoj).
Šta nam to govori?
Da li to znači da u Raškoj žive Turci? Ako je turski predsednik njihov, ako je Turska država njihova, ako ponosno vijore tursku zastavu, onda…?
Da li treba, umesto bošnjaka, proglasiti Turke za nacionalnu manjinu, uvesti turski jezik umesto fantomskog bošnjačkog kao jezik, jel’te turske nac. manjine, i ostaviti im izbor: Turski ili Srpski.
Pa da vidimo.
Da se vratim na početak, na odabir mesta za obilazak visokih turskih zvaničnika: dok za Ćele kulu svi manje više znaju, stradanje Đakona Avakuma je većini nepoznato. Tragična priča o njegovom stradanju ide ovako:
Od svih zatvorenika koje su Turci pohvatali u Hadži-Prodanovoj buni, najviše ih je zanimao mladi i neustrašivi đakon Avakum. Zadivljeni njegovom lepotom i mladošću, Turci su pošto poto, raznim molbama i pretnjama, hteli da ga poturče i ostave u životu. Na sva obećanja i nava-ljivanja Turaka, prezrevši svoj zemaljski život i sva blaga koja mu nuđahu, odgovarao je molitvom Hristu, Koji ga je nevi-dljivo krepio i kao svom vojniku davao mu snagu.
Kada sve ponude ostaše bezuspešne, turci izvedoše đakona Avakuma iz Kule Nebojše, davši mu da ponese kolac na koji će biti nabijen. Đakon je nosio kolac hrabro i veselo, po predanju je celim putem, od Nebojše do mesta pogubljenja, iz glasa pevao: „Nema vjere bolje od hrišćanske! Srb je Hristov, raduje se smrti; Strašni Božji sud i Turke čeka, pa vi čin’te što je vama drago!
Skoro ćete i vi dolijati, Bog je svedok i njegova pravda.“
Za đakonom Avakumom je išla i njegova bolom utučena majka Božana, plačući i izgovarajući poluglasno molbe da se poturči. Dve tri suze skotrljaše se niz anđeosko lice ovog mladog vojni-ka Hristovog i divnog srpskog mladića, ne radi bojazni od smrti, već to behu suze sažaljenja, koje su istovremeno bile i odgovor ojađenoj majci.[1] Po narodnom pesniku, sin joj je odgovorio: „Majko moja, na mlijeku ti hvala, al’ne hvala na nauci takoj, brzo ćeš se obradovat’ sinu, dok pred Božije izađemo lice. Smrt izbavlja od svakijeh bijeda, cvijet proljetni tek za zimom ide.“
Po legendi, kada su videli da ni majčine reči i kletve ne pomažu, Turci sami priđoše Avakumu i, već nameštajući kolac na kome će ga pogubiti, ponudiše mu ponovo da se poturči. Predanje
kazuje da ih je Avakum pitao: „umiru li Turci nekad?“ Kada su mu potvrdno odgovorili, on je do-dao: „Blago tome ko ranije umre, omanje je muke i grijeha!“ Čuvši ovo, zapovednik Beograda Sulejman-paša je dželatu naredio da Avakuma brzo ubije, kako se na kocu ne bi dugo mučio.
Kolac na koji je toga dana nabijen mladi mučenik Đakon Avakum, uspravljen je na istom mestu gde je deset godina ranije pogubljen bogovađski arhimandrit Hadži Ruvim. Tu je šezdesetogodišnji arhimandrit, 29. januara 1804. godine staračkim drhtavim glasom sam sebi čitao molitvu „Na ishod duše“, i po svršetku iste izgovorio poslednje reči: „Gotov sam, čin’te Turci svoje“! Deset godina kasnije, na istom mestu, Đakon Avakum je ponovio gotovo iste reči: „Čin’te Turci što je vama drago“, pa je tako Kalemegdan zaista postao mesto dobrih megdana, na kome su ovi prepodo-bnomučenici pokazali svoje neustrašivo junaštvo, izvojevali neuvenivu pobedu i zadobili venac slave od Gospoda svoga, da se večno raduju u carstvu Njegovom, moleći se za sve one koji verno poštuju sveti spomen njihov.“
(izvor za velikomučenika đakona Avakuma: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Crkva%20sv%20Stefana/Lat_HramSvStefana095.htm)
Минимални дневници 