Reči

Onog trenutka kad reči izgube svoje pravo značenje, istine više nema. 

Jezik je izuzetno važan, zato što oni koji upravljaju rečima upravljaju razgovorom, a oni koji upravljaju razgovorom upravljaju njegovim ishodom, pa samim tim u njemu i pobeđuju .
Nikad nije bilo teže govoriiti istinu nego u Srbiji u ovo doba.  U Srbiji… koja se utapa u politički korektnim floskulama i orvelovskom novogovoru.
Nikada nije bilo lako govoriti istinu. Ni Kopernikovo, ni Galilejevo, ni u  vreme Jugoslavije, ni bilo kojoj epohi naše prošlosti.

Ipak u naše vreme, kao da je  čitav govor raskasapljen usled prave agresije lažova sa umišljajem: voditelja, novinara, političara, estradnih zvezda – ako takve postoje – r PR i marketinških agencija,  kojekakvih New Age gurua i sličnih pojava.

Vrhovni obmanjivač javnog mnjenja govori o borbi protiv korupcije kad misli kako da namakne još koji milion na svoj konto, o svratištu za decu ulice dok misli sa kojim će od njih provesti noć.

Generali i ministri vojni govore o „pobedama“ i miru, dok istovremeno, država postaje sve manja, siromašnija i nemirnija, a okolina samo čeka pravi trenutak.

Izdavačke kuće tvrde za sebe da su kulturne institucije, dok istovremeno čitaoce zasipaju delima kakva se u pristojnijem svetu prodaju isključivo na kioscima za pola evra (pa ako ti se ne sviđa – a garant neće – bar je papir solidan za zavijanje).

Najveći upropašćivači jezika su samozvani gurui Novog doba.Kao što se neko lepo zapitao, da li nam je zaista potreban Welness, kad imamo „zdravlje“, iscelitelji umesto lekara, stajling umesto izgled (svi ovo dvojci reči imaju isto značenje, samo što stajling deluje „Extra“, zamišljam da dokona „Selebriti“ persona kaže da ide da se posveti brizi o zdravlju – nema šanse!)

… Onog trenutka kad reči izgube svoje pravo značenje, istine više nema. …

Danas pred političare postavljamo daleko niže standarde. MI OD NJIH OČEKUJEMO DA NAS LAŽU. Dozvoljavamo im da se ogluše o svoje sopstvene reči i obećanja. Prelazimo preko njihovih floskula i lažnih obećanja, s uverenjem da je to tako jer tako mora da bude.

Prestali smo da očekujemo istinu – zato je retko kad i čujemo.

Ja lično nikada nisam prestala da očekujem istinu i nikada nisam prestala da je saopštavam drugima, (direktno ili postupcima), ali ni da budem rezignirana kada bi mi je uskratili.

Važno je, možda i najvažnije u ovom trenutku, pokazati otvoreni bes i neslaganje zbog uskraćivanja istine, bilo da je reč o maloj taksi od 150 dinara ili isto tolikom povećanju penzija koje je, jel’ te, veliko, o pravom zanimanju viđenih tv  lica, o pravom stepenu obrazovanja ministara, o statistici koja kaže da se sa prosečnom platom u Srbiji živi bolje nego u zemljama u okruženju, i da se živi sve bolje, do toga kako se dolazi do radnogg mesta.

Zato verujem da je govoriti istinu i nazivati stvari pravim imenom preduslov našeg opstanka i u doba opšte mimikrije revolucionaran čin za koji treba hrabrosti.
Ili svesti da više nemamo šta da izgubimo.

Pa kud puklo da puklo.

images (12).jpg

Kisha

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s