Smajli :D

Pošto je čovečanstvo ( sem dalekoistočnih zemalja) uglavnom napustilo piktografsko pismo pre više milenijuma, na besmislene lopte i sl. iskolačene crtane kreature jednostavno ne odgovaram; neko vreme sam se nosila mišlju da počnem da odgovaram kineskim znacima, no radi čega?
Kad je čovek naučio da pisanjem (a ne crtanjem) iskaže šta vidi, šta želi, kako se oseća, neki zahtev ili prosto opiše svoj odnos prema okruženju (hladno mi je, toplo mi je, boli me, ukusno je i nebrojeno mnogo drugih primera), to je za posledicu imalo buđenje i razvoj nekih do tada sasvim neiskorišćenih cerebralnih funkcija.

преузимање.jpg
‘Lepljenje’, infantilnih i kretenastih sličica koje ne stoje ni u kakvom odnosu sa onim što se, navodno, komentariše se teško može shvatiti kao komentar.
To je lenjima tek najlakši način da skrenu pažnju na sebe, neznalicama da njime prikriju razorne razmere svog nedostatka, mutnima i malicioznima koji te stvari nekrofilno postavljaju na vesti o masovnim stradanjima i tragedijama još jedan ventil za sopstvene frustracije.

Neki će pomisliti da niti mogu niti imaju volje da za sve kucaju i osmišljaju komentare. Koliko znam, komentarisanje nije obavezno, jel’ tako?
Ako vas mrzi da komentarišete, i nemojte, jednostavno.
Inače, piktografska pisma su bila za svoje vreme napredna i bogatstvo simbola i inventivnost koja je bila neophodna za njihov razvoj i naročito upotrebu me je oduvek fascinirala. Pogledajte npr. kinesko pismo. koje je po svojoj formi slikovno. To znači da u kineskom pismu ne postoje slova, već svaki znak označava jedan pojam. Precizno određenje bi bilo da kinesko pismo spada u prelaznu fazu iz slikovnog u pojmovno pismo, gde se pojam beleži zasebnom sličicom. Kineski alfabet ima između 60 000 – 80 000 znakova. Toliko je otprilike potrebno da se ispolje sve životne nijanse, da pojedinci i čitavi narodi normalno žive i funkcionišu, uživajući u punoj iznijansiranosti i bogatstvu situacija koje život sa sobom nosi.
Sa nekoliko desetina bezobličnih žutih lopti  koje redovno ‘lepite’ (za razliku od žive mašte i neprestanog osmišljanja najboljeg načina prenošenja unutrašnjeg sveta na spoljnu ravan prisutnog kod Kineza), imamo samo mrtvilo, uniformnost, siromaštvo izraza, zakržljalost i hladnoću. Otuđenost.

serial-killer-smiley-face-300x300.png
Sve je žuto, okruglo, najčešće sa ustima otvorenim u smeh, dok iz očiju vrcaju suze.
Od smeha? Ne bih rekla. Najpre jer suze usled smeha nikad ne idu podjednakim intenzitetom kao suze ‘žalosnice’. Da li je u pitanju podvojena ličnost (deo mene plače, a deo je srećan, što dalje – zabrinjavajuće! – vodi ka tipičnom predstavniku DrDžekilu/ Mister Hajdu), ili podsvesni mazohista (plačem a uživam)? Vapaj u pomoć?
Pošto slike krugova i lopti najčešće nemaju nikakve veze sa onim što se tobože komentariše, to ispada da podsvest onoga ko ih upotrebljava daje sebi oduška.
Za ime sveta, imate nekoliko tuceta iskolačenih žutih lopti koje vazda koristite za iznošenje mišljenja i osećanja? Koliko nečiji unutrašnji svet treba da bude siromašan da bi se sabio u njih? Strašan je prizor unutrašnjeg bića koje se, neispoljeno i zarobljeno, skriva i robuje  iza duševnih ‘žica’ sa kojih se sablasno keze uvek iste iskežene žute lopte poput otfikarenih glava.
Izražajna impotencija.
Dokle ide samoamputacija?
A samosmanjivanje i skraćivanje sopstva?
Duhovni kastratizam?

Ko će i kako pisati knjige?

 

barbed-wire.jpg

 

Kisha

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s