Ко се сећа Вере Лукетић

Ко се још, укључујући и добро обавештене, сећа Вере Лукетић?   Уз њену фотографију, у књизи Драгоја Лукића  ❝  Били су само деца ❝ („Графомарк“, Лакташи, и Музеј жртава геноцида, Београд, 2000), стоји да је „загребачка Српкиња,  књижевница, посветила малим заточеницима у Сиску своју збирку песама Живи и мртви“.

Да је књижевница била на местима погрома деце, да су и њену душу „населиле“ све те страхоте дечјих логора, лако се дâ открити у стиховима збирке коју погрешно именују: Живи и мртви. Песникиња је, у својој поезији, очигледно мртве стављала испред живих, смрт је била њена уметничка окосница, смрт је, а не живот, била сигурна, поуздана извесност, па је назив збирке – Мртви и живи. Имамо пред собом примерак те књижице (педесетак страница), вероватно прве литерарне реакције на страхоте усташких казамата. Једноставна, без икаквог ликовног украса на корицама, без илустрација песама.

vera-luketic-mrtvi-zivi-posveceno-djeci-ustaskom-logoru-sisak-slika-60602967.jpg

На првој страници књиге је руком исписана назнака „уникат“. Збирка је изишла 1945. године у Загребу, одштампана у Tiskari C. Albrecht (P. Acinger), у Радићевој улици бр. 26. Ко зна да ли их још и колико има у нашим библиотекама. И сама свједок страхотног времена, Љерка Премужић је написала у краћем предговору:

❝ Јер они су умрли у нама, а ми их не можемо сахранити као што их не можемо ускрснути. Не можемо их поскидати с грана и ступова, уклонити са стратишта, покупити са бојишта. Не можемо им склопити шупље очице, не можемо положити дјецу у лијесове, не можемо зауставити крв која се непрестано точи из пререзаних жила. А чудни су ти наши вјечно присутни мртваци: ту друг, тамо ријеч, нека стара мисао, неки давни идеали и вијавица бестјелесних имена – таоци, логораши, дјеца, дјеца, дјеца. ❝

f59e5128045e2547c2c74846d4268107.jpg

Српска деца у хрватском логору смрти у Сиску, којима је Вера Лукетић посветила потресне и заборављене стихове

Ко се сећа Вере Лукетић, која је слике из усташких логора за децу преточила је у збирку Мртви и живи (Загреб, 1945), али за њене песме не знају читанке, часописи и антологије, а за њу енциклопедије и лексикони. Зашто?

Бошко Ломовић , писац предговора уочава поразну слику (у песми Домовина):

❝  Глуха тишина.

Умукнуле су буднице, даворије, оде и кантате,

у неповрат су утонуле елегије, занијемио је слатки наш крај.

Сабласно гори Гупчева зубља.❝

Ево прве од укупно седам строфа ове песме:

❝  Црвена је моја домовина,

земља горка с много граница.

Логораши из крвавих клаоница

највећа су њена имовина.❝

Од песме до песме – слике. Дубоко урезане у биће песникиње. Тешке, несношљиве. Како са њима прећи преосталу деоницу живота? Можда их бар делимично истиснути из себе – у стихове. Можда од тога буде лакше:   ❝ Слушам вапаје и ноћ. У грозници ватре / дјеца вичу и моле, о дому снатре. ❝  (Ноћ).

Ван сумње, Лукетићева је слушала вапаје и гледала полуугасле дечје очи: ❝ На очи дјетета, што гледа зелену траву, / пада ко пламен ватре на дубоку рану / ужас смрти. Сви су мртви, и браћа и мати. ❝  (Ливада).

Песникиња зна која се љубав мајчинском успаванком преноси на децу, али деца којима је ове песме посветила нису имала успаванку нити дечји сан. У том сазнању, она, безгласно, у мислима, успављује девојчицу- сужња: ❝ Док сан те својим умором хвата, / грлиш изгладњело тијело малог брата, / што лежи на путу за ново гробље“ (Успаванка).

Вера Лукетић фотографски бележи ситуације, максималном експресијом погађа in media res. Упркос томе што су њене песме настајале на лицу места, не пате од непреврелости, не мањка им уметничка снага у дочаравању екстремно граничних стања у једном злом времену. Следеће строфе из три песме се непосредно дотичу деце (има неколико и другачијих).  ❝  И ти баш хоћеш да умреш? О мали мој брате, не дај да вјерујем у то – Већ су многа тужна и шутљива дјеца узела весело, без страха и муке, своје здјелице у руке – Зашто само ти ћутиш и плачеш?  ❝ (Умирање)

❝  На ушљивој слами где сваки уздах пече стакленим очима. Невини чезну нове дане и умиру – по шест њих – у хропцу крваве ране, док стравом смрти жалост мјесечине тече. ❝ (Жалост мјесечине)

❝  Сада плачу снивајући своје село. Ова су дјеца дошла издалека и све им је овдје непојмљива мука нека.  Гариште је родно село невесело. ❝  (Гледајући како спавају)

У стиховима Вере Лукетић нема светлости на крају тунела. Како је и могло бити? Зверско иживљавање над децом, свакодневна смрт у сваком кутку ограђеном жицом, уништавали су и најмањи трачак наде и у песникињи. Спаса ниоткуда од извесног, тихог умирања. У таквом миљеу, смрти се нико не опире, прима је као божји дар, ћутке и кротко.

❝ Шетала си међу баракама по уском путу, замишљено, увијек шутке, а гладна сваког трена. Сестре су те миловале, а тебе, дијете, ипак више нема. Умрла си сама, своја, у свом упорном мŷку.❝  (Малој Стоји)

Било је у логорима много безимене деце. Оне што су доведена у првој и другој години живота и нису знала своје име, затим оне коју су мајке у логору рађале и, најчешће, ту им се живот и завршавао. Слика у песми Безимена се понављала више стотина, можда и хиљаду пута. Сувишно је истицати њену сугестивност, песничко умеће, бриљантно хватање трагичног детаља ( ❝ Твоје очи не моле жлицу хране ❝ ), или… цела песма:   ❝  Сунце покрива ове вруће и дуге дане бљештавог љета. Земља и боје боле. Двије су ти године. Твоје очи не моле жлицу хране из котла хрватске ране. Чујеш ли како расту дјечји вапаји? У чаму бола пада глад и страх. Смрт увијек шеће бараком за тешким уздахом. Тихо меће вијенац ловора на блиједу и кротку главу. Спаваш на сестрином крилу. Она не зна име твоје. Док ноћу жене с лешем у амбуланту долазе, њеним срцем болни ударци нагло пролазе – тешким те сузама држи као и све радости своје.❝

Уз више публицистичких књига о усташким зверствима, и поезија у збирци Вере Лукетић ❝ Мртви и живи❝  је својеврстан документ о злочину који се догодио.

Отуд је на месту питање: зашто песама из њене збирке није било у читанкама, у ђачким часописима, у антологијама (бар их ми нисмо сусрели у протеклим де- ценијама)? Поједине песме Вере Лукетић нису мање потресне од Десанкине Крваве бајке, Ћопићеве Петровачке цесте или Мајке православне Владимира Назора. Ова збирка, насловљена Мртви и живи нема „импресума“: не зна се ко је издавач, ко уредник, ко рецензент, у колико је примерака штампана. Књижевницу Веру Лукетић смо узалуд тражили на страницама доступних енциклопедија, књи- жевних лексикона, на интернету.

Нисмо успели да сазнамо ни када је рођена (свакако је, током рата, била пунолетна особа), ни да ли се и, ако јесте, када упокојила. Заслужује, ван сумње, да јој се Мртви и живи поново нађу код неког од бројних наших издавача, те песникиња избави из нечега што је горе од смрти – заборава. Ако је она, својом збирком, оду- жила део дуга према хиљадама усмрћене деце, одужимо се, бар делимично, и ми њој.

 

Текст аутора Бошка Ломовића изашао је у београдским Књижевним новинама за октобар/новембар 2013. године

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s