Pad ovih, onih ili pad naš

Pre nekoliko dana prolazila sam jednom vračarskom ulicom, koju pamtim od detinjstva po rascvetalim  magnolijama, ružama I uredno očišćenom trotoaru, (,,kao usisivačem“). Ovaj put  bila je sasvim oronula – ispucali asfalt, oronuli krezubi ivičnjaci, gomile lišća, folija I papira zajedno sa desetinama dopola ugašenih cigareta doprinosile su oronulom I musavom izgledu ulice.
B. je moj stari drugar, iz Osnovne škole. Dok smo se kao klinci družili silom prilika, nakon što nam je hirom nastavnice određeno da delimo klupu- (zbog čega sam bila na ivici suza, ali, pošto nisam sklona pokazivanju osećanja pred mnoštvom nepoznatih I uglavnom ravnodušnih očiju, hrabro sam stisla zube I pomirila se sa sudbinom), kasnije smo, kako je vreme prolazilo, postali iskreni prijatelji.
Jedna od osobina koja me je oduševljavala kod B. je što nije oklevao da se uhvati u koštac sa problemom. ,,Dok se glupak izjadikuje I iskukumavči, pametan čovek reši stvar I ode na pivo“ – bio je njegov moto I on ga se verno držao. Utoliko je moje iznenađenje izgledom njegove ulice bilo veće, jer su ispred same njegove kapije pravi krateri prošarali asfalt, razdvojivši ga na brojna ostrvca ispresecana deltom dugih I širokih pukotina, sa ivičnjakom koji se obrušio poput lednika u emisijama posvećenim globalnom zagrevanju.
Kasnije, dok smo gustirali kafu u tek napupeloj bašti ruža, nisam odolela da se ne raspitam o poražavajućoj propasti koja mu se odigravala pred očima, a kojoj je ostao ravnodušan.
Izvio je obrvu: – Ma ‘ajde… nema ništa. Ne može se ništa.
Ovaj put se moja obrva upitno izvila.
– Čekaj; kad skinemo ove, ‘ej, samo da skinemo ove, ima da popravimo I asfalt I ivičnjak I sve. Ma nećeš moći da je prepoznaš. – ubeđivao me je.
Sličan odgovor je uslledio I u vezi sa prljavštinom – ,,Samo da skinemo ove.“
Ostatak vremena proveli smo u razgovoru o neutralnim temama, Španiji i zajedničkim prijateljima.
Verovatno bi ovo bila još jedna priča o tome kako se ljudi menjaju, da nisam, čitajući u štampi zapuštenom I u korov zaraslom mestu rođenja sv. Save, upitala dobro pozicionniranog poznanika koji je baš iz tog kraja, da li zna o tome I zašto je to tako kako je.
Posle početnog oduševljenja zbog mog interesovanja, usledio je odgovor:
,, Znaš kako, samo da padnu ovi, sve će da se sredi.“

Nikako mi nije jasno. Zar vlast treba da padne da bi se pokosile strnjike I dolično obeležilo mesto rođenja osnivača srpskih škola i bolnica, tvorca autokefalnosti srpske crkve? Zar niko nema kosu, grabulju za početak, da raskrči mesto. Ljudi od izmišljene ljubavi izmišljenih junaka izgradili su balkone I terase, koje istinski turisti obilaze, ostavljajući pritom, milione realnih I stvarnih evra stanovništvu. To I jeste do vlasti. Ali nije sve do vlasti. Sve mi se čini da je “samo da skinemo ove“ postalo opšte mesto, opravdanje za svaki nerad I neodgovornost.
Ko je sklon izgovorima, uvek će ih naći da opravda svoje nečinjenje, ma ko da je na vlasti. Svi bi promene, ali ,,niko neće prvi da počne“, a najteže je sebe podvrgnuti pravilima koje na drugima primenjujemo.
Pozvala sam komšije da očistimo igralište, travnjak I potočić. Svi su rekli da će doći,  obavezno. ..
U dogovoreno vreme, bebac i ja smo stajali u farmerkama, kabanicama i gumenim čizmama, sa metlom i đubravnikom na gotovs…. Niko se nije pojavio. Čak ni predsednik Skupštine stanara; ni on, ni članovi njegove porodice.
Ali je zato, kad smo završile,  predsednik Skupštine stanara odjurio u centralu mesnog odbora svoje partije da se pohvali kako je, eto, kod njega najčistije.

2E0F4ED300000578-3301371-image-a-215_1446544265200.jpg
Kaže mi mama da nije trebalo ni ja da čistim, jer besposlen, neobrazovan svet sedi iza zavesa I smeje se što, eto , ja čistim njihovo smeće. Što moram da se sagnem za njihovo đubre. (Frojde, gde si?)
Rekla sam joj: Mama, ja nisam prase da uživam u đubrištu. Neka ih, I seljak dok čisti svinjac svinje samo gledaju; ipak on je taj koji ih na kraju okači naglavačke.“

Mama se smeje. Volim kad se smeje.

Ali stvar nije ni najmanje smešna. Kao da kod nas sve zavisi od toga ko je na vlasti, i čak ni za sebe nećemo da mrdnemo dok nam se to ne računa u politički poen. Osoba koja je najpre član partije pa tek onda sve ostalo teško da može da bude iole fer i požrtvovana; naprotiv, uglavnom su u pitanju ličnosti kojima nijedan postupak nije dovoljno nizak kad su u pitanju partijski profiti i rejtinzi.
Ja nemam nameru da čekam te nekome povoljne partijske vetrove. Cela zemlja je neuređena, kida se i puca po svim šavovima, institucije postoje, ali spavaju (SANU, Ustavni sud, itd), čekaju da padnu ,ovi’ i dođu ,oni’. Razni ,,ovi“ i ,,oni“ se smenjuju, kao na traci, dok država i narod (namerno ne koristim tako popularnu reč ‘građani’, što je nakaradan (doduše prihvaćen) prevod rimskog cives.
Čekamo da odu jedni, da dođu drugi ili se smene treći, sve odlažući da učinimo i ono malo što je do nas.
Da li je ‘čekaj da padnu ovi’ postalo opšti izgovor i opravdanje za sopstvenu lenjost i neodgovornost? Može li se pojedinac i društvo koji stalno očekuju da drugi umesto njih uradi čak i ono što mogu sami, ikada osloboditi?
Šta ako sve vlasti namerno održavaju takvo stanje jer tada narod i ne očekuje da se nešto krucijalno učini, da država pokaže da postoji i svrhu svog postojanja?
A šta kad, zamislimo hipotetički, sve vlasti rade protivno interesa naroda, i svako očekivanje njihove smene ( “samo da padnu ovi“) daje im vremena da slobodno i mirne duše nanesu neprocenjive štete?

Čekaćemo i dalje ,,samo da ovi padnu“…? Dokle, dok ne proPadnemo toliko da nam spasa nema, kao ona ulica mog školskog druga?

42915_1.jpg

 

AUTOR:
Kisha

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s