STO DESET GODINA OD ROĐENJA PROF. DR BOSILJKE MILOŠEVIĆ POTOMKA LOZE NEMANJIĆA i NEKRUNISANE CARICE SRPSKE GINEKOLOGIJE

Kao profesor ginekologije i akušerstva bila je učitelj mnogim generacijama studenata medicine. U toku svog četrdesetogodišnjeg rada objavila je više od 130 naučnih radova u zemlji i inostranstvu.
Najveći deo svog života posvetila je izučavanju steriliteta, neprolaznosti jajovoda i planiranju porodice. Njena modificirana spirala „Beospir“ (beogradska spirala) na Svetskoj konferenciji za planiranje porodice u Londonu 1967. godine, dobila je najveća priznanja svetske medicinske javnosti. Tada je ta „njena spirala“ ušla na velika vrata svetske medicinske javnosti, a ona, lično, ušla je u London i Njujork kao njihov počasni građanin. Na tepihu koji su joj prostrle s mnogo poštovanja njene kolege iz Engleske i Amerike.
Sa prof.dr Pricom, objavila je knjigu „Bezbolni porođaj“, koja je doživela mnogo izdanja. Bila je glavni urednik udžbenika „Porodiljstvo“. Govorila je četiri jezika: francuski, ruski, nemački i engleski. Prva je žena lekar kod nas koja je dobila nagradu Srpskog Lekarskog Društva za svoj naučno istraživački rad i to baš na samu stogodišnjicu Društva.
Bila je dugogodišnji direktor Ginekološko akušerske klinike u Beogradu i šef katedre za ginekologiju i akušerstvo Medicinskog fakulteta beogradskog univerziteta. Njenom zaslugom Institut za rehabilitaciju u Igalu, koji nosi ime njenog devera prof. dr Sime Miloševića, proglašen je 1949. godine zvaničnim lečilištem i zahvaljujući njoj postao je tokom godina poznat i van granica naše zemlje.

XXXX
Nekrunisana carica naše ginekologije, dr Bosa Milošević, rođena je u carskom gradu Skoplju, a odrasla i školovala se u carskom gradu Prizrenu.
Potomak je loze Nemanjića i njeni preci bili su u pratnji cara Dušana. Njen otac Aleksandar Prljinčević, koji je rođen u Babljaku kod Uroševca, posle osnovne škole, željan znanja, pešice je krenuo u Valjevo, a potom u Beograd gde je završio Prvu beogradsku gimnaziju i istoriju na Velikoj školi. Kao stipendista srpske vlade postavljen je bio za profesora istorije i geografije čuvene Srpske gimnazije i Učiteljske škole u Skoplju u kojima je srpski jezik tada predavao naš poznati književnik Petar Kočić. Bili su najbolji drugovi i kolege o čemu svedoči i Kočićeva posveta Bosinom ocu i majci na fotografiji na kojoj je Kočić sa svojom suprugom Milkom.
Bosina majka Danica Dimitrijević, rođena Aleksinčanka, posle školovanja u Solunu (učila je slikarstvo, francuski jezik i sviranje na harfi) svratila je u Skoplje da poseti svog brata, čuvenog protu Stevu Dimitrijavića. Prota Steva je bio direktor gore pomenutih škola i na jednom dobrotvornom balu koji je organizovao u Skopskoj gimnaziji sreli su se Bosini roditelji. Bila je to ljubav na prvi pogled, koju su Kočić i njegova Milka podržavali od prvog trenutka.
Posle Bosinog rođenja njen otac je bio premešten u Pljevaljsku gimnaziju na kratko, a potom u Prizren u nadaleko poznatu Bogoslovsko-učiteljsku školu, koju je 1871. godine osnovao veliki srpski dobrotvor Sima Andrejević Igumanov.
Letnje raspuste Bosa je provodila na očevom imanju u Nerodimlju, gde je nekada car Dušan imao svoj letnjikovac. Uživala je da sa ocem obavlja iskopavanja na tom poznatom imanju, na kome je on pronašao ugovor koji su sklopili car Dušan i Kantakuzen. Srpska Kraljevska Akademija objavila je više njegovih naučnih radova, kao i njenog ujaka prote Steve Dimitrijevića. Deo Bosine porodice bio je i naš proslavljeni matematičar Mihailo Mika Alas i Vladeta Popović osnivač Katedre za engleski jezik u Brogradu, a njen dever prof. dr Sima Milošević bio je čuveni parazitolog i njegova bista i danas stoji u Institutu „Batut“ pored Batutove biste.
Prilikom povlačenja srpske vojske preko Albanije upoznala je prestolonaslednika Aleksandra I Karađorđevića, koji je spavao u stanu njenog ujaka prote Steve. Takođe je imala čast da bude i u društvu starog kralja Petra Oslobodilaca, čiji je portret njena majka naslikala, ali je on, nažalost, izgoreo u požaru koji je izbio u njihovoj kući u Prizrenu.
Otac joj je bio dobrovoljac u Balkanskim ratovima, kao i u Prvom svetskom ratu. Posle tog rata, 1919.godine umrla joj je majka od sepse posle šestog porođaja i Bosa, koja je prisustvovala majčinom tužnom kraju zaklela joj se da će zbog postati lekar i pomoći svakoj ženi u bolesti i rađanju. Dve godine posle smrti njene majke otac je morao da se oženi i to opet Aleksinčankom Slavkom Pauničić, koju je Bosa s ljubavlju zvala mama.

Kada je 1925.godine završila gimnaziju u Prizrenu, njen otac je tražio premeštaj za Skoplje želeći da ona upiše studije istorije. Pošto nisu odmah našli stan bili su smešteni u hotelu iz koga se Bosa iskrala jedne noći i pobegla kod ujaka Steve u Beograd, koji je tada bio dekan i profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta. Upisala je studije medicine i tako ispunila obećanje dato majci na samrti.
Na fakutetu je odmah zapazio čuveni profesor Aleksandar Kostić, čiji je kasnije bila asistent, a na katedri za ginekologiju bila je jedina žena asistent između dva svetska rata. Bila je u tom periodu i jedina žena lekar sa najdužim stažom na hirurgiji.
Skromnost, dobrota i, naravno, ogromno znanje otvarali su joj sva vrata, tako da je već 1950.godine otišla u Pariz na izučavanje steriliteta, koji je bi jako izražen kod nas posle Drugog svetskog rata. Nekoliko godina kasnije bila je ponovo u Parizu, želeći da usavrši bezbolni porođaj.              
Zaslužna za spasavenje života hiljada dece u Srbiji i njihovih majki neposredno posle 2. sv. rata, kao jedna od dvoje autora modela organizovanja ubrzanih kursevA za babice kako bi ih što više i što pre otišlo u narod. Ostatak lekarskog a posebno ginekološko-akušerskog establišmenta smatrao je da je za obuku babica neophodna najmanje trogodišnja škola. Ovaj model kasnije su preuzele razme međunarodne organizacije i uspešno ga do danas primenjuju u nerazvijenim područjima.
Majčine porođajne muke i smrt stalno su joj bile pred očima, o čemu je mnogo godina kasnije pričala svojoj najmlađoj sestri Nadi Panić, profesorki engleskog jezika. Na osnovu sećanja gospođe Nade, napisala sam priču o bolnom odlasku anđelima Bosine i njene majke, čiji zemni ostaci su ostali da počivaju na groblju u Prizrenu.
Često se pitam da li su još tamo, ili su prekopani, kao i mnogi drugi grobovi srpski.
Godine 2002. bila sam na proslavi u manastiru svetih Arhangela, koji se nalazi na pet kilometara do Prizrena i tako sam želela da odem i potražim grob Bosine majke. Nažalost, jedan visoki nemački oficir iz sastava KFOR-a mi je rekao da je to nemoguće jer sam morala da se najavim mnogo ranije za tu posetu.

 

Priča o smrti Bosine mame po sećanju prof. Nade Panić
TUŽNI STRAŽARI SEĆANJA
       Po mom dolasku u Beograd saznala sam od Bose više detalja o mnogim stvarima koje su me interesovale. Najviše od svega interesovalo me je kako i zašto je umrla naša mama. Večito dečije pitanje zašto je baš meni zla vila odvela mamu u drugi svet, daleko od mene, uvek bi zalutalo negde pri odlasku u kuću odgovora. Mislila sam da takva kuća i ne postoji sve dok nisam došla kod Bose. Shvatila da sam konačno našla kuću koju sam godina tražila. Ta kuća je bila Bosa.
Tata je povukao neprimetnu liniju ćutanja na dlanu našeg života, koja nas je nemo razdvajala od polja našeg detinjstva. Verovatno mu je bilo teško da se seća ne samo maminog tužnog kraja, već i najbolnijeg perioda za naš srpski narod – srpske golgote po albanskom bespuću. Svaka vojska uvek za sobom ostavi tužne stražare sećanja, koji nas siročiće budno prate na svakom našem koraku. Imala sam tatu pored sebe, ali i tata je imao svoj novi život u čiji mozaik nisam uspevala da ugradim svoj kamenčić. Plašila sam se da ću ja, tim kamenčićem, možda narušiti lepotu tatinom mozaiku. Zato sam se uvek sklanjala sa tatinog novog životnog gradilišta. Bežeći u svet maštarija ipak nisam mogla da pobegnem od bolnh uzdaha, koji su me pratili pri pomisli na moju mamu.
„Nado moja, znam da si sve ove godine uvek tražila samo jedan odgovor. Teško m je što, po ko zna koji put, moram sada da se vraćam u sećanje koje kao da nema kraja. Zato i izbegavam da krenem u njega, jer svako to moje putovanje otvara rane koje svaki put sve više bole i peku. Ne znam da li me je više bolela mama, ili ti, koja si tada imala tek tri godine. A naša tek rođena sestra Danica svetlela je na našem porodičnom nebu samo tri dana. Ugasila se, a da nije gotovo ni zatreperila. U prvoj posleratnoj godini bilo je mnogo umiranja, jer nije bilo lekova. Da znaš kako sam bila iznenađena kada mi je mama rekla da će imati bebu.“
„Zar opet još jedna beba, majko? Šta ćemo sa tolikim bebama?
„Kako Boso šta ćemo? Deca su najlepši miris koji ispunjava svaku kuću.“
„Jeste, majko – odgovorila sam – ali se plašim da će te toliki mirisi u našoj kući ugušiti.“
„Ne boj se kćeri moja, mlada sam izdržaću.“
„Ali, majko, rat tek što je prošao. Teško je vreme.“
„Bio je i onaj protiv Turaka 1912, pa protiv Bugara 1913, pa su se izrađala deca. Znaš, Boso rat i donosi i odnosi decu. Žene su zato da bi rađale svojim muževima i svojoj otadžbini sinove i kćeri, koji će se posle brinuti o njima. Zašto svoju glavicu stavljaš na muke zbog mene, mila moja devojčice. Tata i ja želimo da imamo mnogo dece i zato se ti ne sekiraj. Tata je tu da mi pomogne.“
„A, zna li tata kako to boli kad treba da se rodi beba?”
„Otkuda ti to znaš, Boso? – zapanjeno me je upitala mama.!
„Znam jer sam stajala ispod prozora sobe u kojoj si ti rodila Nadu i čula sam te kako si se mučila. Da te nije bolelo sigurno ne bi onoliko jaukala.“
„Vidi ti malog špijuna! – reče mama smejući se, a potom joj grč na licu preseče smešak.“
„Šta ti je majko?- upitah je uplašeno”
„Ma, ne boj se, to nova beba pravi gimnastiku u mom stomaku, pa me je upravo ritnula nogicom.“
Naslonila sam glavu na mamin stomak i rekla: „Slušaj ti bebo, zar moraš toliko da mi ritaš mamu?“
Odskočila sam iznenađeno i rekla: „Au, ala si ti neka ratoborna beba!“ Mama se slatko smejala videvši moju zbunjenost. Posle toga sam svaki trenutak koristila da čujem kako se beba rita. To me je baš zabavljalo. Počela sam da bivam nestrpljiva i, zajedno sa mamom, brojala sam dane do dolaska bebe na svet. Uporno sam molila mamu da mi dozvoli da budem pored nje kada ta nova beba konačno reši da nam se pridruži.
„Ali deca ne treba to da gledaju, Boso.“
„Nisam ja više dete, molim te majko, hoću da ja prva vidim bebu.“
„A ako beba reši da dođe kad ti budeš spavala?“
„Spavaću sa tobom i ti ćeš me probuditi, obećaj mi.“
Tata je bio zapanjen kada sam mu rekla šta mi je mama obećala.
„Danice, šta ja to čujem? Naša najstarija ćerka hoće da bude tvoja babica.“
„Ma, Aleksa, nemoj da se uzrujavaš. Samo hoće da bude u sobi nakratko. Kad čuje moje jaukanje, pobeći će kao i ti što si svaki put bežao u naš „Ladnjak“.“
Mislim da sam bila jedino dete kome je bilo dozvoljeno da tada prisustvuje majčinom porođaju. Nisam znala da ću prisustvovati i maminom ispraćaju.
Slušala sam Bosu skoro ne dišući. Nikada mi niko nije pričao kako izgleda porođaj.
Tata je pošao u varoš do jednog profesora iz Bogoslovije, kada je mama prepoznala porođajne bolove.
„Aleksa! – vratila ga je sa vrata – izgleda da je počelo. Svrati, molim te, usput do doktora i babice i reci devojci da decu izvede.“
„Znači, tvoja babica Bosa će paziti na tebe“, reče otac, nežno poljubivši majku u obraz.
„Majko, ja sam spremila čiste čaršafe, samo da ih donesem i da kažem devojci da pripremi vodu.“
„Nemoj ti slučajno, dete moje, devojka će ga, kao i uvek, doneti, a ja ću pripaziti na tvoje anđelčiće.“
Sve je bilo spremno kada su stigli doktor i babica. Mama je zamolila doktora da ostanem pored nje i, za divno čudo, nije se protivio. Držala me je za mišicu i po jačini stiska njene ruke osećala sam svaki njen novi bol. Na licu je pravila grimase, kojima je verovatno htela da uguši jačinu bolova. Spavaćica joj je bila sva mokra od znoja kao i kosa savijena u punđu. Brzo sam joj presvukla spavaćicu i potom je dobila napon. Drhtavim rukama držala se za kolena, koja su joj izmicala pod vlažnim prstima. Babica je spremno čekala da se pojavi bebina glavica, a doktor je govorio:
„Još samo malo se napnite gospođo Prljinčević. Hajte, molim vas, još malo izdržite! Zar ne želite da što pre vidite svoju bebu?“
U trenutku kada je mama stisnula i zube i oči, začuo se bebin glas.
„Dobili ste devojčicu! – radosno je uzviknula babica. Mama je za trenutak otvorila oči i nasmešila se svojoj novoj kćeri, a ja sam ostala zabezeknuta izgledom nove sestre. Dok je babica kupala, drala se kao da je neko dere. Doktor je za to vreme izvadio mami posteljicu.
„Kako si, majko?“
„Divno!“
„Kako divno posle ovako užasnih muka?“
„To su, Boso moja, ujedno i najteže i najslađe muke. Sada bih mogla, čini mi se, odmah ponovo da se porodim.“
Na mamine reči doktor se osmehnu i reče: „Red je da i vi, gospođo Prljinčević, napravite malo dužu pauzu. Sada imate pet kćeri i jednog sina. Za vašu mladost to je možda i malo veći teret sada. Da li ste smislili ime za svoju novorođenu devojčicu?“
„Da, doktore, daću joj svoje ime Danica.“
„Blago vašem mužu, imaće dve zvezde u kući.“
I posle razgovora sa doktorom na maminim grudima zasijala je naša nova zvezdica.
„Sada se, gospođo vi i vaša zvezdica, odmorite. Ako nešto, ne daj bože, zatreba, pošaljite odmah devojku po mene.“
„Hvala vam, doktore!“
„Hvala vama što mi vikom niste probili bubne opne. Skoro sam ogluveo od silnih porođajnih vika“, kroz smeh reče doktor.
„A ti, buduća koleginice, dobro si mi asistirala.“
Slatko sam se nasmejala kada me je oslovio sa koleginice. Tako sam u tom trenutku sebi delovala važno.
Ubrzo posle doktora stigao je tata noseći buket cveća.
„Za moje dve zvezdice“, reče svečano poljubivši mamu u umorni obraz, a Zvezdicu , nežno uhvati za nosić. I ja sam poljubila mamu, a Zvezdicu, koja je ličila na veknu hleba, pipnula sam za nosić i pošla na spavanje. Umesto sunca, kojeme je redovno budilo, probudio me je tatin glas.
„Boso, trči brzo po doktora, mami nije dobro!“
Obukla sam se što sam brže mogla i odjurila do doktorove kuće koja nije bila daleko. Nisam htela da čekam da se doktor spremi već sam odmah otrčala kući da vidim šta je mami. Zvezdicu je devojka ljuljala u kolevci dok se mama borila sa visokom temperaturom. Presvukla sam joj spavaćicu i sela pored nje. Vi ste još svi spavali. Tata je sačekao doktora koji je prosto utrčo u maminu sobu. Ugledavši mamu lice mu je odjednom prebledelo. Osetila sam da nešto nije u redu, ali nisam znala da ćemo uskoro ostati bez mame. Da će to biti naše poslednje viđenje. Doktor i tata gledali su se nemo, a potom izašli u hodnik. Onda me je tata zamolio da i ja izađem napolje.
„Šta se dešava, oče, šta će biti sa mamom, gde je otišao doktor.“
“Ne valja, Boso.”
„Šta ne valja?“– pitala sam s nevericom.
„Sačekaćemo da se doktor vrati, pa ćemo videti. Otišao je da vidi da li može negde da nabavi serum za Danicu.“
„Aleksa, sve sam pretražio, sve sam pitao“, uzbuđeno reče doktor po povratku, „ne mogu da verujem da se baš tvojoj Danici ovo desilo i da ništa ne mogu da uradim.“
Ušli smo kod mame u sobu. Sela sam pored nje i peškirom počela da joj brišem kapljice znoja, te zloslutne vesnike nesreće, koji su u sve većem broju izbijali iz njenog čela i uvojaka oko njega. Disala je teško. Oči su joj bile odsutne i kao da su negde u toj odsutnosti zaboravile svoje plavetnilo.
„Doktore, kako je moja Zvezdica?“
„Zvezdica je dobro.“
„A ja? Zašto ovako gorim.“
Doktor je pogledao u tatu čije su oči tužno klizile po mami.
Mama odjednom raširi oči i poče da se trese. I tata je počeo da se trese. Devojka koja je uspavala Zvezdicu poče tiho da plače. Tata joj pogledom obrisa suze i uguši jecaj. Samo ja još nisam bila svesna brzog maminog kraja.
„Aleksa”, tiho progovori mama, ”hoću nešto da ti kažem. Samo tebi, a posle hoću da moja Bosa ostane pored mene.“
Tata je, teturajući se od bola, izašao u predsoblje propustivši mene u sobu kod mame. Sela sam ponovo na krevet i peškirom brisala one zloslutne vesnike.
„Boso moja, juče si doživela moju veliku radost. Dočekala si samnom moju Zvezdicu, a danas ću ti, izgleda, biti najveća žalost.“
„Majko, o čemu to govoriš, o kakvoj žalosti?“
„O tvojoj i mojoj žalosti. O Nadinoj , Koviljkinoj, Smiljinoj, Boškovoj, Aleksinoj i Zvezdičinoj žalosti. Umreću ti, kćeri moja. Nema mi spasa. A tako sam volela da rodim još dece. Juče sam tako bila ponosna na tebe.“
„Biće još, majko. Obećavam ti! Videla sam juče tvoje muke. Osetila sam tvoj bol i evo obećavam ti da ću zbog tebe biti doktor i da ću pomoći svakoj ženi i u bolesti i u rađanju. Neću dozvoliti da se bilo koja žena, bilo čija mama, muči kao što se ti sada mučiš, majko moja.“
Iz maminog izgubljenog plavetnila iskočile su zamagljene kuglice i pale na moj obraz. Držala me je za ruku i tresla se. Ušao je doktor ponovo. Nemoćno je stajao. Ništa mu sada nije značila njegova pariska diploma. Nisam mogla da verujem. Ne, ne dam svoju mamu bez borbe, doktore. Morate nešto da uradite! Smislite nešto! Ne možete tek tako da pustite moju mamu da ode! Ne sme da ode, treba mi! Treba svima nama! Zašto samo stojite i ćutite? Tata, ne dozvoli da mama krene od nas! Zaključaj sva vrata!
Klekla sam pored mamine glave. Za trenutak mi se nasmešila i tiho prošaptala „A tako sam htela …”. I? I onda se ugasio i poslednji odsjaj maminog izgubljenog plavetnila.
Vlažni uvojci zanemeli su na hladnom čelu, a ja, zaleđena od tuge nisam mogla ni svojih suza da se setim. Sve kao da je tada stalo. I zidni sat i naše misli i naše disanje, sve je prestalo da kuca.
Dva dana posle naše najlepše zvezde ugasila se i Zvezdica u kolevci. Blago tebi što ništa nisi znala tada! Ja sam bolovala i tvoj i svoj bol.
Ispunjeno obećanje mami
Rode ipak ne donose bebe
       „Ti si , znači, pobegla iz Skoplja u Beograd da bi održala obećanje dato mami“.
„Da, od trenutka mamine smrti moje obećanje odvuklo me je u san iz koga nisam želela da se probudim.“
„Kako si mogla, Boso, da ne kažeš nikome o svom planu, već si jednostavno nestala iz hotela?”
„Možda tebi, Nado, dugujem izvinjenje zato što nisi i ti bila saučesnik“.
„Imala si, znači, saučesnike?“
„Moglo bi se reći da je tako“.
„A ko su bili oni?“
„Koviljka, Smilja i Boško.“
Nisam mogla da verujem u to što sam čula.
„Kako je moguće da to meni nisu nikada rekli?“
„Ne ljuti se na njih. Bila si mala i ne bi ništa razumela.“
„A posle?“
„Kad posle?“
„Kad sam porasla, zašto mi onda nisu rekli?“
„Zato što sam ih zavetovala na večnu ćutnju. Tako su bili zbunjeni i preplašeni.“
„A odakle ti pare za put?“
„Odmah posle mamine smrti poćela sam da štedim novac koji mi je tata davao za užinu. A i ujak mi je, kada je bio na maminoj sahrani, krišom stavio nešto novca u džep.“
„Reci mi, Boso, kako se nisi plašila u Skoplju da sama pobegneš noću?“
„Kada imaš neki cilj onda ni ne gledaš oko sebe, već žurno koračaš njemu u susret. Jednostavno ti strah od noći ne pada na pamet. Meni je samo naša mama bila na pameti.“
Sećanje na mamu opšilo je Bosine i moje trepavice staklenim perlama. Gledale smo se, a nismo se videle. Rukom sam prvo skinula Bosi, a zatim sebi, tužne ukrase sa trepavica. Da bih zaustavila mašinu sećanja i zaštitila naše trepavice od onog staklenog poruba, detinjasto rekoh:
„A nas su, Boso, učili da decu donose rode. Uvek sam radosno pozdravljala svaku rodu, koja je preletala krov naše kuće u Skoplju.“
„I ti si, Nado, stvarno bila ubeđena da roda donosi bebu“?, iznenađeno me upita Bosa.
„Da, svi su tako govorili. Zato ne mogu da verujem da si se ti uverila u suprotno kao trinaestogodišnja devojčica. Kako je mama mogla da ti razbije tu iluziju o rodama?”
„Pa ona je bila školovana žena. Možda ti tata nije dovoljno pričao o mami.“
„Ne, gotovo nikada nije spominjao mamu.“

 

za  SVEDOK, Zorica Peleš

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s