Бугарски злочини: Сурдулица 1915 – 1918.

Kako-je-Francuska-videla-Srbiju-u-prvom-svetskom-ratu-1.jpg
У периоду од 1914-1918. године, у Србији многе међу најјезивијим злочинима починили су припадници бугарске војске, који су је јесен 1915. године напали Србију.
Бугари су, по повлачењу српских армија у Албанију, у новембру 1915. године окупирали источну и јужну Србију и Вардарску Македонију. Под њиховом окупацијом била је територија између српско-бугарске границе, до Велике Мораве на западу и све до Дунава на северу, као и цело подручје јужно од линије Рибарска Бања – Јастребац, све до Ибра.  

Убиство митрополита скопског Вићентија

Крајеви у Србији које је окупирала бугарска војска проглашени су за „Моравску Бугарску“, а Срби, становници тих области, за – „Моравске Бугаре“. Према једној наредби бугарских окупационих власти, реч Србин није смела ни да се изусти…
У известају међусавезничке комисије за испитивање злочина бугарских окупационих власти у Србији, речено је да се са злоцинима почело у тренутку запоседања српских територија.
Поциниоци су били официри и војници бугарске војске, али и бугарске комите као и представници бугарских полицијских власти. Прве жртве били су српски свештеници. Убијено је, према подацима међусавезничке комисије, више од 150 свештеника. Они су убијани по групама, по правилу већим од двадесет, а њихови лешеви бацани су у јаме…

На ископаним лешевима уочене су бројне ране нанесене бајонетима. На једном лешу избројана су 74 убода нозем! На целу листе масакрираних српских свештеника налазио се митрополит Вицентије из Скопља. Како је рекао Драгиша Лапћевић, режим бугарских окупационих власти представљао је „грозоту једну, која, и у самом причању, леди крв у жилама…“
Залажући се за то да се до у детаљ опишу злоцини Бугара, Лапчевић је био мишљења да би то требало учинити „не ради тога да би нас испуњавало мржњом према Бугарима, већ да би у њих изазвало неодољиву осуду једнога страшног режима“, током којег су почињена нечувена и невиђена недела у Приштини, Призрену, Врању, Нишу, Лесковцу, Сурдулици и по другим местима, „у којима се хиљаде и хиљаде невиних, савршено невиних радника, занатлија, трговаца, земљорадника, учитеља, професора, свештеника и чиновника наиђоше на најсвирепију смрт, у којима су искасапљене толике жене и деца, у којима је оргијала само најстрашнија смрт…
Бугарски окупатор се нарочито свирепо понео према становништву Топлице и Јабланице. У овим српским областима поубијан је силан свет, а жене и деца били су „тако вандалски мучени и масакрирани, да таква недела тешко да је запамтио и средњи век…“. 

Кад се српски народ, у бугарској окупационој зони – после масовних злочина Бугара у првој години окупације и терора сваке врсте, интернирања без повода и разлога, а поред тога и показане намере окупационих власти да изврше мобилизацију свих за оружје још способних људи, па и недораслих младића – дигао на оружје (Топлички устанак) злодела Бугара добила су највеће могуће размере. Топлички устанак букнуо је свом силином у пред-пролеће 1917. године.
Већ у првих 25 дана из многих места протерана је окупациона власт, између осталог у Прокупљу, Лебану, Рибарској Бањи. Устанак је започео у Куршумлији 26. фебруара 1917. године а 3. марта ослобођено је и Прокупље. Устанак се проширио на целу Топлицу и Јабланицу, Пусту Реку, Копаоник, Ибарску долину све до Рудника и до Озрена на истоку.
На челу устанка су Коста Војиновић,резервни поручник и Коста Миловановић Пећанац, капетан српске војске кога је српска врховна команда са Солунског фронта авионом послала у Топлицу са циљем да народ припреми за устанак „кад за то дође време“. Око 13.500 устаника, за месец дана колико је трајао устанак, створило је слободну територију у пречнику од 80 км. Центар те слободне територије је Прокупље.
Да би угусио устанак окупатор је био принуђен да ангазује велике војне формације али и да учини нечувена зверства. Здружене окупаторске снаге су устанак угушиле али отпор народа није престајао чак и онда када је Коста Војиновић децембра 1917. године у једној воденици у селу Гргуру извршио самоубиство да, рањен, не би пао Бугарима жив у руке. На простору захваћеном устанком окупатор је на најсуровије начине ликвидирао преко 20 000 људи.
Топлички устанак је једини устанак у поробљеној Европи у то време. О овом устанку писано је много, и о њему је изречено много различитих мишљења. Неки аутори га чак доводе у везу са „Црном руком“… 

Злочини пуковника Протогерова

Под изговором да се ради о оружаном отпору у којем активно учествују не само старци, већ и жене и нејака деца, све што је српско, све што је српски дисало и осећало – било је узето на нишан од стране бугарске редовне војске и жандармерије, али и специјалних јединица аустроугарске војске. На српски живаљ, и стварне устанике, четницке одреде, само су Бугари бацили 15 и по батаљона са 22 митраљеза и 28 топова. На челу ове војске налазио се пуковник Александар Протогеров, познати бугарски комита, који је до почетка рата 1914. године жарио и палио по Македонији, и који ће, после 1918. постати један од главних вођа ВМРО .
Највиши функционери Аустроугарске добро су знали шта ће све бугарске власти предузети против српског народа кад су кренуле да угуше оружани устанак; знало се да ће оне искористити ту прилику за још суровији обрачун са Србима. Председник бугарске владе Васил Радославов, отворено је рекао грофу Оту Цернину, аустроугарском посланику у Софији, да се према Србима не „исплати“ бити добар и да ће „одсад за сва времена бити искључена свака дилема“ – да ли је „оправдано безобзирно сатирање српског елемента“.
Уверен да премијер Бугарске најављује у ствари геноцид над Србима, аустроугарски посланик је истог дана телеграфисао свом брату у Бечу, министру спољних послова Отокару грофу Цернину, истићући да ће „уследити тако крвав суд какав наше време још није видело“. 
bUGARSKI ZLOČIN SURDULICA.jpg
Бугари су волели бајонет

Рачуна се да је током Топличког устанка, у пролеће 1917. године, побијено у свему око 20 хиљада Срба свих узраста и оба пола. Највећи део побили су Бугари, користећи врло често само хладно оружје – бајонете – а мањи део, јединице аустроугарске војске и жандармерије.О неделима бугарских окупационих власти опширно се говорило и у Народној скупштини, на 28. редовном састанку – 11. и 12. маја 1921. године.
SAMSUNG
Помен жртвама бугарских злочина у Дубокој долини, одржан на месту злочина 1919.


Народни посланик Видосав Стефановић рекао је тада да су Бугари у многим селима направили „праву пустош стрељањем и вешањем у масама“…Бугари су запалили и уништили најбогатија села – Велика Плана, Гргуре, Горња и Доња Бресница, Тмава, Бања, Рача, Добри До, Луково. Уништено је и село Александрово, насељено Банаћанима. Топовском ватром је од 47 кућа срушено 37. У једну кућу Бугари су затворили 37 чељади и онда је запалили.
У читавом низу села (Крчмаре, Дедишац, Космач) стрељани су и вешани, не само мушкарци, него и жене. Много се пута догодило да су Бугари поливали људе и жене петролеумом и онда их претварали у живе буктиње. У више случајева српски сељаци су бацани у казане кључале воде и тако кувани – како је урађено, на пример, са угледним домаћином Аврамом Тодоровићем из села Гргура.У општини Добри До сахрањивани су живи људи, а у селу Лукову сељацима и сељанкама счцене су руке, ноге, вађене очи и одсецане уши.

Bugari vešaju srpske invalide i žene.jpg
Бугарска војска и жандармерија, као и бугарске комите, у црно је завила и бројна села у Млавском срезу.Према наводима Ст. Максимовића, командант Петровца на Млави, резервни поручник 51. пука бугарске војске, учитељ по занимању, сам сноси кривицу за смрт 60 Срба. Потпуковник Тујканов уписао се у листу злочинаца, пошто је својом руком убио десет Срба.Мајор Христов са својим помоћником, потпоручником Бракаловим, послао је у смрт више од 250 Срба и раселио села Реновац, Кобиље и Кладурово.
SAMSUNG
Лобање и друге кости убијених Срба ископане 1919. године на месту званом ,,Калифер“ 


Потпоручник Бракалов је лично својом руком у атару села Кнезице, на месту званом Беле воде, убио 57 Срба. Припадници регуларне бугарске војске, а још чешће комите, одсецали су убијеним Србима главе и носили их потом кроз насељена места да их свако види…Годину дана после овог великог догађаја, након пробоја Солунског фронта јединице српске армије су кренуле у ослобођење земље , Прокупље је ослобођено 12. октобра 1918. године.
У ослобођењу учествују јединице Прве армије војводе Петра Бојовића са деловима француске коњичке бригаде под командом генерала Огиста Шарла Транијеа…

***
Године 1983. изашла је монографија у знак сећања на страдалнике, али и на злочинце, под насловом Дубока Долина, аутор проф. Александар Трајковић.  Снимци у тексту су узети одатле.
SAMSUNG

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s