Шта све могу да ти раде кад живиш у Србији

Нисам устала на леву ногу, нити сам накриво насађена. Нисам ни намћор. Синоћ је било тако лепо вече, деца су се спуштала низ улицу на тандркавим бициклама и тротинетима, пресецајући последње зраке благог, више пролећног него летњег,  сунца.
Природа је према нама била даровита и издашна, размишљам док пуним плућима удишем ваздух који мирише на босиљак, лаванду и рузмарин.
Сунце је ишчезло  негде у тиркиз и индиго небу, а ја сам неколико тренутака затворених очију у тишини, само дисала.
Дисање…. помислила сам с горчином. На то ми се ионако свео живот.. Дисање и плаћање рачуна.
Рука ми полази до хрпе ,,честитки“ тек узетих из сандучета.  Кад би неко мерио ниво стреса коме је обичан човек изложен док отвара сандуче почетком сваког месеца, вероватно би добио запрепашћујуће резултате.  ,,Код нас људи више умиру од стреса и нервирања него од свих других дијагноза заједно.“ рекао ми је пријатељ лекар.
Ухватила сам се за најбенигнију коверту. Бела прошарана црвеним и плавим. МТС Телеком.
Фиксни телефон и не користим, евентуално два три пута може да се деси да позовем некога, обично баку и деду.
Рачун на коме пише да је утрошено: за 400 динара. Ипак, рачун гласи на 1300! Како је то могуће? Некаква фантомска претплата је 650 дин – виша него потрошња! и незаобилазни ПДВ, и ето… Потрошиш 400 платиш 1 400.
Претходног месеца истекла ми је здравствена књижица. Отишла сам у Дом здравља у Устаничкој да оверим књижицу, међутим, тамо ме је сачекао узан, са свих страна затворен ходник без прозора, из кога се маса преливала низ ходник, степеницама, до зида, се онда враћала формирајући  правилну потковицу начињену од  знојавих, људи. Иако је на улази уредно писало да служба ради оф 7:30, у 7: 45, кад сам стигла, ред се већ увелико отегао, а лепа жена средњих година уморно је прошапутала да још нису почели да раде.

SAMSUNG
Дом здравља Шумице

 

 

SAMSUNGSAMSUNG

SAMSUNG
Наопако схваћен израз ‘похрањивање документације“ – просторија у који се гурају сви изводи и др. документи које злосрећни људи морају да доносе.

Кад сам, после вишесатног чекања, дошла на ред, млада дама која је требало да ми овери књижицу затражила ми је гомилу папира и докумената, што на увид што фотокопија, почев од личне карте преко разних извода. То је било свега неколико дана након хвалисања наших званичника како је са вађењем извода готово и како више не треба вући са собом гомиле папира било којим послом у земљи Србији.
Елем,  подсетих госпој’цу на то, а она ме је бело погледала.
После таквог погледа није требало ништа да ми каже.
Љубазним тоном ми је предочила да је у току замена здравствених књижица, да ће бити пластифициране, те да  то задовољство кошта 400 дин. по особи.
Тутнула ми је у руку уплатницу, окренула сам се и вратила се кући необављеног посла.

Сутрадан сам већ у 7:15 била у Дому здравља и стајала у реду, из кога су људи поново кипели и цурели низ степенице. Било је већ скоро 8 сати, а нико није ушао нити је био прозван да уђе.
Спарина је притисла од раног јутра… ,,Па шта се ово дешава?“ исто питање лебди на свим уснама.
,,А шта… преместили су оверу овде, иза затворених врата, и могу да  раде шта хоће!“ горко је говорио човек у плавој кошуљи. Док је било у Божидара Аџије, били су шалтери, па чим један заврши други одмах прилази, а овде..:“ , одмахује руком и резигнирано окреће главу на другу страну. ,, овде иза затворених врата раде шта хоће.“

Сви полушапатом гунђају. У неко доба отворила су се врата и службеница је отегла: ,,Ааааајмооо! Ко је први?“
Напокон је кренуло и осетило се олакшање.
Око 11 сати, након 4 сата стајања, успела сам да завршим ооогроман посао –  да добијем печат на здравственој књижици. Сизифовски посао.  Али као да непријатним изненађењима и шибицарењу нема краја. Наиме, кад сам пружила уплатице  као доказ да сам ууплатила за неопходну замену књижица за пластику,  госпој’ца их је узела, ставила у фиоку и узела оне папирне да их иштампа.
Побунила сам се: ,,Молим Вас, уплатила сам замену, шта је ово?“  Добила сам одговор да они, ето, за сада ,,нису у могућности“ да издају пластичне књижице,, те да ће бити за неколико месеци (!?) Зашто су ме довели у заблуду да ја неизоставно МОРАМ да уплатим за пластику, те да без тога нећу моћи да оверим књижицу? Имам преча посла него да потрошим 1000 динара на партијску бирократију! (која је, уз то, једна од најмногобројних и најаљкавијих на свету). Безобразлук без премца. Осетила сам се попут овце и пред толиким изругивањем здравом разуму и елементарном професионализму остала сам нема….
А сад… да видимо шта сам све могла да урадим за та 4 сата само тог дана (први дан не рачунам, то их частим) Рецимо, колима бих стигла до Суботице или до КиМ…  Генерално бих средила стан. Могла сам да изађем у парк, и само да уживам у разбуђеним зрикавцима, птицама и сунцу – сасвим довољно да ми улепша дан.
Али не, треба то ускратити. Наметати бесмислене овере, таксе, редове ем се пуни буџет, ем нервирање, осећање немоћи пред стално новим обавезама које се умножавају аритметичком прогресијом  у кафкијанском свету демократске Србије,  извесно делују изузетно штетно на организам просечног човека, што даље доводи до кардиоваскуларних обољења, хипертензије и – ако се то не лечи и организам се не штеди, долази до ране смрти.
,,Што мање нас доживи пензију, више новца остаје ЊИМА., “ размишљам.

Таман сам успела да се изборим са убитачном бирократијом из Устаничке, кад ме је дочекало дете: ,,Мама, мама, па мени је истекао пасош!“ И тужне, велике очи, молећив поглед пуне наде.  ,,А бака је већ купила карту..:“
Сутрадан, раном зором стала сам у ред пред нашим МУП Вождовац. Међутим, тек је ту била голгота! Људи су долазили већ иза поноћи да заузму ред. Неко је рекао да је набоље те ствари вадити у приградским насељима јер тамо нема гужве.
Тако смо се запутили у Бели Поток.   И заиста, тик до баште ресторана вијорила се наша застава, а ушушкана међу дрвећем сместила се мајушна полицијска станица.

Унутра је било мање од десет људи, што је код нас изазвало малтене еуфорију. За око пола сата смо стигли на ред. И опет сам питала: ,,Чекајте, али речено је да је ступио на снагу Закон по коме не треба више вадити изводе и да је систем обједињен?“  Службеница МУП је преврнула очима: ,, Може… али ћете чекати најмање од месец до два.“
Пружам из фасцикле Извод из матичне књиге рођених, уверење о држављанству, стари пасош, службеница, готово дете, загледа, извија обрву, онда зове неког, шапуће у слушалицу, спушта, гледа ме као криминалца. Осећам да нешто није у реду, а не знам шта. И сама почињем да се осећам као кривац, иако не знам за шта.  Њене две колегинице остављају свој посао, гледају извод мог детета, сашаптавају се, одмеравају ме испод ока, мени је већ дојадило, дозлогрдило, исцрпљена сам и доста ми је свега, зноје ми се дланови; онда ми она што је готово дете прилази и драматично изговара: ,,Овај извод Вам није у реду.“

Како је могуће да извод из МК рођених не буде у реду, кад је нов, са холограмом, издат у општини Врачар?
,,Није добар, јер нема Вашег ЈМБГ ни датума рођења.“
,,Али то је извод мог детета.“
,,Мора да стоји Ваш ЈМБГ и датум рођења, и другог родитеља.“
Зар да вадим нови?
Мораћете.

Спуштамо се са Авале до куће, и одатле крећем право у Општину. Стајем у ред код матичара…Тридесетак људи испред мене, ако изузмемо оне што се мувају са стране и чекају да се негде удену преко реда.
Ред полако одмиче. Загушљиво је, неподношљиво, зној цури низ чела, кошуље и хаљине су слепљене. Људи машу новинама и формуларима покушавајући да се изборе за макар дах свежег ваздуха.
Старији човек с актовком се задржао више од пола сата.  Ред се полако помера, као рањена змија. У неко доба долазим на ред.
Симпатична матичарка надноси се над извод мог детета. У очима јој изненађење.
,,На изводима се не пише ЈМБГ, не знам зашто вам уопште то траже..“  Брачни пар иза мене углас је узвикнуо: ,, И нас су због тога послали, траже детету за пасош.“
Испоставило се да је још неколико људи чекало због исте ствари.

Матичарка ме је послала у собу 38. Тамо ме је примио љубазан проседи млађи човек. Кад сам му испричала о чему се ради, стрпљиво ме је саслушао; иако је рекао да се мора поднети молба да се у извод унесу ти подаци, те да треба да се чека да ли ће се одобрити захтев (обично се одобри, додао је, па се тек онда иде са решењем код матичара који тек тада може издати тако измењен Извод); ,,Ургираћемо“, ухватио је слушалицу телефона. ,,Пожурићемо најбрже могуће“, додао је, са пуно разумевања, и то је био први пут за све ове дане да неко мрву добре воље, да му је стало да помогне, да разуме.
Седела сам на столици, и причала, причала, док нисам осетила како ми се очи пуне сузама, да не могу више, јер је претопло, јер не видим смисао ни сврху, јер гледам распојасане кабадахије како су засели по канцеларијама, како се довикују из канцеларије у канцеларију као да су на утакмици или гумну за говедима, гледам девојчице на платформама (‘порничарке’) од цирка 15 цм како се гегају и шпартају ходницима с два папира у рукама, и сећам се кад сам као дете долазила са школом да рецитујем за значајне датуме и јубилеје, како је све било украшено цвећем и заставама, чисто, уредно, а људи у белим кошуљама и жене у хаљинама су мирисали,  и добијали смо цвеће и слаткише после приредбе, као и захвалнице… Онда салве аплауза из гледалишта, и речи неких углађених људи како смо мали а сјајни, одлична генерација, те како са нама ова земља никад не може да пропадне… И пролази ми кроз мисли тај неки други, као туђ живот, и ово место, ова зграда која и није и јесте она стара, и сви ови људи и порничарке и простаци који се церекају и довикују по ходницима… Причала сам све време.  Тај човек ме је гледао топлим очима, а онда је узео, попунио неке папире, дао ми уплатницу (такса)  и заказао ми је да дођем већ за три дана. ,, Да ли одговара?“ , очи су му паметне и људски топле. Делује умирујуће.
,,Да“.
Три дана касније имала сам извод, одјурила сам на Авалу и предала све, уплативши око три и по хиљаде за којекакве таксе.
У СУП немају уплатнице, у ствари има, али их не продају, већ хтели – не хтели, морате да платите некој жени која ту седи да их за вас попуни. 100 динара по уплатници.

Преживели смо и то… Јутрос је мама пошла код комшинице и видела је да нам на колима нема таблица. Неко их је преко ноћи скинуо и однео. Позвала је полицију, али јој је речено да мора она да дође у станицу да пријави.
Јурнула је у МУП, но тамо није могла ништа да уради јер су кола на мене.
Али да би јој то рекли,  морала је да стоји у реду, и чека, чека… и одмах је добила 6  уплатница на укупан износ од око 4 000 динара…На првој стоји: 1093,00 дин, на другој 654, 00, онда трећа 1097,00 , па 660,00, па 204, 00,  онда 236,00
Ем смо покрадени, ем смо кажњени. Браво, браво! То нема нигде.
Кажњени смо јер полиција не ради свој посао. Код нас и не залазе. Дилери седе на игралишту, урлају ноћу кад је лепо време до јутра, ломе и разбијају, али полиције нема.
Али зато ја морам да платим.
,,Отимају на све стране. Пуне буџет. Ко ми гарантује да ово можда не ради полиција?“ Кварно се смејем. Од муке.
,,А шта ако ми опет украду?“ питам док ми девојка предаје нове таблице.
,,Сад знате процедуру.“
,,Да ли ће ми  важити ова уплатница ако би ми рецимо, вечерас опет скинули таблице? Јесам ли покривена?“ питам док пакујем таблице у торбу. Видим да јој није јасно да ли сам озбиљна или се шалим.
Ипак за сваки случај, полицијски званично каже:
,,За сваку наредну крађу морате поново да уплатите.“

Горко се насмеших:

,,Е сад ми је лакше.“

……

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s