Недорасла прашина

Ми, људи смо само нервозна прашина у бескрају.. Тако у животу постоји простор који савладава наш дух, а који није мерљив ниједним овоземаљским аршином, па наши дани, поред оних 24 сата, имају и још једну димензију – некакву дубину; то је случај кад се за један дан преживи нешто што многи неће за цео свој живот.
Мени је крајње ирелевантно нечије годиште. Јер ако се неки човек, па макар и педесетогодишњак кроз цео живот кретао као месечар, у полусну, као по равној и монотоној нити, без искакања из безбедног колосека, без и једног салто мортале, без ударања о зид, погибељи и борбе, без беса због неправде – приметила сам да, без обзира на положај који можда заузима, утицај, звање и године – мени је таква особа као дете, чији би опис стао у ону увреду из Основне: ,,Немаш појма о животу“.
Они јесу најчешће мили и добри, али је са њима интелектуална или духовна блискост немогућа и разговори се најчешће своде на тривијално.
Живот треба искусити. И кад ошине и кад помази. Стална заветрина је досадна и мучна.
А ја верујем у логику и чаше меда и чаше жучи. Што рече песник:
,,Верујем у лепоту клинова у мојим грудима.
Верујем у милост прстију од железа који кидају опну мог срца.“

… Сад не знам зашто сам ово написала.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s