Живот и смрт Бранка Поповића

Архитекта, ратни ветеран и сликар, проф. Бранко Поповић (Ужице, 27. јануар 1882 – Београд, новембар 1944),  велики уметник, лични пријатељ Роденов, ветеран Балканских и Првог св. рата,  носилац Ордена за храброст и француске Легије части. човек који је, кријући у свом стану слике из Народног музеја од нациста ризиковао и свој и  животе чланова своје породице све док рат није окончан, када их је овај племенити и скромни човек музеју и вратио, угледни интелектуалац, заточеник нацистичког логора на Бањици ….  је, према званичном извештају, стрељан као сарадник окупатора месец дана после ослобођења Београда.

Тај и такав Бранко Поповић за нову Југославију, која се тек рађала из рата, био је непријатељ кога треба, без суђења и пресуде, убити.

branko 3.jpg

Бранко Поповић, Аутопортрет

У интервјуу објављеном пре низ година у листу Политика,  Боривоје Поповић, Бранков син, говорио је о животу и данима који су претходили очевој смрти,  једног од најистакнутијих Срба којем се, до данашњег дана, не зна гроб:

– Мој отац је рањен 1912. године код Куманова, прележао је тифус у Другом балканском рату, а прешао је и целу Албанију и био је на Крфу са нашом војском. Бранко је тада био ратник, али до Крфа је стигла вест да је умро Огист Роден. Тада је отац написао чланак о њему, који је и објављен у крфским новинама – говори Боривоје Поповић.

Роден портрет докPoljubac-02_web_300-04Роден Мислилац

Огист Роден (Париз, 12. новембар 1840 — Медон, 17. новембар 1917)  један од највећих вајара човечанства и пријатељ Бранка Поповића и најчувенија његова дела ,,Пољубац“ и  ,,Мислилац“

Текст о великом француском сликару, који датира из 1917. године, почиње овако: „Први пут видео сам га 1909, у Јесењем салону у Паризу.” У наставку свог огледа, Поповић, који је Огиста Родена одлично лично познавао, описује га као човека који је изгледао ,,као какав стари ратник или вођа гусара с неког острва на Северном мору.“ И врло питко и стручно води читаоца кроз читав опус значајног француског уметника.

Међутим, све што је Бранко Поповић стварао током свог плодног живота, а радио је и стварао много, после ослобођења је престало да буде важно. Једног дана у октобру 1944. на врата стана у Кнез Михаиловој улици 24 закуцали су војници и одвели га „на саслушање“.

Породица није знала где је одведен и затворен. Тих дана, свратио је породични пријатељ који је био на испитивању у Удбином затвору, смештеном на београдском Обилићевом венцу. Он је синовима рекао да је отац смештен на шестом спрату затвора. И да, ако прошетају испод тамничких прозора често, можда могу да га виде.

– Пролазили смо туда сваки дан. Можда је он приметио нас, ми њега нисмо могли да видимо – присећа се Боривоје.

Страшна вест стигла је преко страница „Политике”, која је новембра 1944. објавила 105 имена људи који су стрељани као непријатељи режима и реакционари. На списку ликвидираних било је и име Бранка Поповића.

Међу тих 105 стрељаних, истакнутих интелектуалаца Београда, нашла су се и два најпознатија комичара предратног времена, Јоца Танић и Аца Цветковић.

– Они нису имали никакве везе са политиком, убили су их на правди Бога. И процес рехабилитације, што се њих двојице тиче, као и да не постоји – тврди Поповић.

Најтежи ударац тих дана, када нису помишљали да ће отац бити стрељан, уследио је од кућног познаника, сликара Ђорђа Андрејевића Куна, који је заједно са Бранком Поповићем после Првог светског рата основао уметничку групу „Облик”. Он је дошао у стан после хапшења у униформи и интересовао се за Бранков атеље. Мајка је била запањена.

– Са друге стране, једна жена, мајор првоборац, такође је дошла у наш стан у то време и рекла је мојој мајци да склонимо све вредности и ствари које би се могле злоупотребити у оптужби,  ‘ако се нешто деси’. Она никад није била у нашој кући, а умела је да буде човек. Касније су се Ђорђе Кун и његова супруга Нада уселили у наш стан. Кун се после хвалио гостима да пију пиће из чаша Бранка Поповића – говори Боривоје Поповић.

Са друге стране, неки пријатељи су заборавили да су свраћали на ручкове и вечере код Поповића. Један од њих био је и Мирослав Крлежа, који је са малим Бором волео да игра шах. После убиства Бранка Поповића није се више јављао ни телефоном.  Бранковом сину Боривоју, како је касније сазнао, у досијеу је уписана карактеристика:
контрареволуционар и реакционар, уз напомену да га треба стрељати.

– Врло су се озбиљно бавили својим послом. Није им било довољно што су ми убили оца, хтели су и мене, момка од 18 година.

Затим су уследиле године мукотрпне борбе за истину о смрти Бранка Поповића, чиме се највише бавио средњи брат, адвокат Пријезда Поповић. Браћа Поповић (најстарији, Симеон, архитекта, умро је пре неколико година), наставили су трагање за необјашњивим разлозима убиства свог оца.
Можда је то имало везе са очевим друштвеним ангажманом? Бранко Поповић, угледни Београђанин, близак предратној Демократској странци, активно је учествовао у друштвеном животу као професор на Техничком факултету, сликар и ликовни критичар.

Мало је познато, каже Боривоје, да је припадао организацији Црна рука, крилу које није било откривено.

Уследила је окупација, а затим и пуч 27. марта 1941. године. Боривоје Поповић каже да је оцу Бранку Душан Симовић (генерал, вођа војног пуча који је срушио пронемачко намесништво кнеза Павла Карађорђевића), нудио позицију градоначелника Београда.

– Отац се сложио, али под условом да га подрже сви партијски прваци, захтевао је демократски принцип. Симовић му је рекао да га поставља он, а не странке. Међутим, Бранко је инсистирао. Иако је само један партијски првак имао неку примедбу, Поповић је одбио позицију.

А да је постао градоначелник, отишао би у Лондон са владом у избеглиштво и преживео би – каже Боривоје.                                                                                                 Нуђено му је да у току рата преко Бугарске пребегне са породицом у Цариград, али Поповић је и то одбио. У време окупације трудио се да одржи предавања и испите на факултету, а својим интервенцијама у полицији покушавао је да помогне својим студентима.

Потпис Бранка Поповића затекао се испод текста „Српског цивилног плана”, који је осмислило Министарство просвете при влади Милана Недића. Боривоје Поповић каже да Бранко никада није био у Недићевој влади, а да се са министром просвете Велибором Јонићем често сукобљавао.

Све је остало на претпоставкама, осим чињенице да је нова комунистичка власт стрељала невиног човека без суђења.

Да иронија буде већа, Бранка Поповића су, одмах на почетку рата, 1941. године, ухапсили Немци и одвели га у логор на Бањицу. Тада је избегао стрељање.

– Мајка је написала писмо команданту града да је Бранко студирао у Немачкој, да је уметник, да се не бави политиком, да има троје деце. После два месеца на основу тог писма су га пустили из затвора – говори Поповић.

Три године касније, то изгледа није било могуће. А једино могуће објашњење јесте да је убијен из идеолошких разлога, што је истакнуто у судској одлуци о рехабилитацији од пре четири године.

Трагајући за истином о убиству оца, Боривоје Поповић дошао је до неколико верзија:
Једна је званична из 1944, у којој се објављује одлука Војног суда у  новинама, да је убијен без икаквог судског поступка.
Други извор дошао је преко једног управника Народног музеја, који је имао пријатеља из Панчева, судског писара. Тај писар је наводно тврдио да је био на саслушању Бранка Поповића. Иследник је почео да вређа Бранка, који је због тога устао и ударио му шамар. Иследник је затим извадио пиштољ и убио га.

– Трећу верзију сам добио од мог гимназијског професора историје, некадашњег доцента Кијевског универзитета. Он ми је рекао да мој отац није убијен. После доласка руских трупа, говорио ми је професор Коновал, изузетни стручњаци, као ваш отац, нису ликвидирани, него су одвођени у Совјетски Савез, добијали су друго име и давани су им максимални услови за рад у забрањеним градовима – говори Поповић.

Бранко Поповић, „издајник и сарадник окупатора”, како га је окарактерисао преки суд, и у Другом светском рату, у 60. години, мада у резерви, борио се за отаџбину, као ратни командант Сенте. То у оптужници, која постоји само у новинама, није поменуто. Дугогодишња борба за истину бар донекле је уродила плодом, и браћи донела макар моралну сатисфакцију. Бранко Поповић је, по решењу Окружног суда у Београду, рехабилитован 2007. године.

Талентовани сликар и критичар

После завршеног Техничког факултета, Бранко Поповић је у Минхену учио у цртачкој школи Хајнриха Книра (од 1905. до 1906), а студирао је на Уметничкој академији код професора Лудвига Хертериха од 1906. до 1909. године.

Усавршавао се у Паризу од 1909. до 1912. године. Објавио је мноштво критика, огледа и студија о уметности и насликао око 100 дела, од којих је 80 сачувано. Био је један од оснивача Удружења ликовних уметника. Излагао је на заједничким изложбама у Паризу (1919), Филаделфији (1926), Лондону (1930), Риму (1937) и 22. Бијеналу у Венецији (1940).

 

 

Risto-Stijovic-Monografija-1933-Branko-Popovic_slika_O_1662942.jpg

Risto-Stijovic-Monografija-1933-Branko-Popovic_slika_O_1662941.jpg

Бранко Поповић је написао монографију вајара Риста Стијовића 1933.год  – 
 Ова монографија је прва ове врсте на овим просторима и међу првима у Европи;  штампана је само у 250 примерака од којих је 40 стављено на располагање самом Стијовићу и на фотографији видите један од примерака који су припадали уметнику и налази на списку дезирата Народне библиотеке Србије.  Књига се састоји од 4 стране уметничке анализе и критике и 22 фотографије репродукција Стијовићевих дела

Захваљујући историчару уметности Владимиру Розићу, и његовом пожртвованом истраживачком раду, вредно дело Бранка Поповића сачувано је од заборава. Љубица Миљковић, у каталогу поводом изложбе својевремено уприличеној  у Галерији РТС-а, бележи да је техника уља на платну остала Поповићу до краја најважнија.

– Поједностављивањем и деформацијом, динамиком цртежа и снажним дејством боја, препуштањем осећањима и композиционим решењем, остварио је неуобичајено свеже и савремено дело које сведочи о узлетима у зрелом добу и дометима експресионизма код нас („Петровац на мору”, око 1938). Експресивно и убедљиво последњи пут је насликао себе када се Други светски рат приближио Југославији („Аутопортрет са шеширом, 1940). Чини се да је озбиљношћу израза, пригушеном палетом и тужно замишљеним изразом лица наслутио злу коб. Руком на грудима још једном је подсетио на оданост и отаџбини и уметности – забележила је Љубица Миљковић.

Бранко Поповић, Каталог за изложбу, РТС
БРАНКО ПОПОВИЋ сликар и ликовни критичар – Владимир Розић , Галерија САНУ Београд 1994
Станко Стаменковић, Политика
Ристо Стијовић – Монографија , Бранко Поповић, Београд 1933.
Википедија

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s