Крајпуташи

Крајпуташи. Сви ратници на свету кад погину – падну. Само наш Србин, чак и мртав, усправан стоји.

Поред гусала, десетерца и народних кола, споменици крајпуташи су нешто што је карактеристично за Србе.
Шта су, чему су служили и како су изгледали крајпуташи? За које људе и у којим приликама су постављани? Кренимо редом.

Бранко Радичевић је рекао да се прво родио крајпуташ.
Укопао се на раскрсници. Да се свети или да опомене на освету. Частан војник, устаник. Погинуо у Првом устанку. Међишта су му јасна: Шумадија, долина Мораве, Златибор, Голија, Јавор…

Крајпуташ даће
Он је једини имао право на успомену.
Устаник са телом од крста необична је приказа која се подсмева и самој смрти.  Лице бледо, као да је окречено. Црни бркови, пркосно ушиљени.  Враголасте очи које нас плаше и храбре.
,,Овај биљег удари Гашо отцу своме Марку Радовановићу, који за отечество и помоћ српску од турчина Лативаге погину овде 12 маја 1814. “
Марко Радовановић пребрину овоземаљске муке. Сад је, сам, на својој земљи двометруши. Ти, што читаш, не можеш му се ни мишљу приближити. Он зна шта ти не знаш а што ћеш дознати кад не будеш корачао овим светом.

IMG_1808

,,У камену уклесани необични ликови сељака војника. Прво очи. Некада разрогачене. А некад заједно са дугачким, пркосним брковима, причају шеретски загробну тајну… Клесар као да је био задовољан утиском који оставља погинули војник. Заборавио руке; заборавио ноге. Чак му ни усне није прорезао. Ипак утисак је заиста потпун. Војник је само тако могао изгледати.
Леп лепотом немог Аполона.

Облици на крајпуташу су потчињени унутрашњем грчу. Како дозвати лик  погинулог војника?
Погинуо, а живи. Окаменио се. Зар ће његове очи бити као твоје и моје очи, намерниче? И зар његова реч неће крити никакву тајну?
Хомерови јунаци чак су и плакали. Јунаци се не стиде својих болова. Можда је и  то јунаштво: бити јунак а не стидети се патње!  Неуки клесар, који је исклесао војничка и невојничка гробља по Србији, дозивао је само смех, само грч, само нешто што би неко брзорек одредио као плач а није плач.
Треба ослушнути брђанску тужанку. С вечери,, кад су набуркана небеса. То није плач. То су чудни обрачуни са смрћу.
….
Гробља су ишчашила вилице дозивајући путнике и намернике. Али не да их растуже. Мртав војник прича своју погибију. Он је гостољубиви домаћин на земљи у којој лежи.
,,Погинуо сам да бисте живели; одморите се у хладу мог камена и помените моје име.
Ваља се.“

IMG_1823
Обреди су староставни. Зна се шта треба живом, шта умрлом. Ахил је тражио робињу Поликсену. И под земљом не може без ње. А његов потомак по јунаштву, српски војник који је погинуо у једном од ратова (1804 – 1945), добио је окамењено тело, пушку и војнички став. Он ће и после смрти бити вечита стража на уснулим друмовима домовине.
….
Атињани су убијали  војсковође који не би сахранили своје погинуле војнике, већ их оставили води и морским неманима. Зар је правда лишити војника вечног смиришта? Зар да им се не знају гроб и смртиште?
Атињани  су убијали војсковође, а шумадијски сељаци месецима обилазили бојишта. Дугачке колоне волујских запрега или усамљене двоколице. Очајни коњаник који се распитује за тамо неку јединицу, за тог и тог војника, редова, каплара, наредника, поднаредника треће или пете чете првог или другог батаљона ко зна ког пука, ко зна које дивизије.

Траже гроб сина или брата да би га ископали и мошти пренели у завичај. Гроб да му се зна.  Тако је писано и неписано у животу овог народа. Ако не нађу гроб, подићи ће  споменик покрај пута.  Камен. У камену  – камени војник с  каменом пушком, окамењеним ставом  и епитафом који зауставља путнике и намернике, прича им војевања несмиреног јунака.

Крајпуташи испред војног музеја

Два крајпуташа, од којих је један, може се прочитати, за три рођена брата, Новака, Стојадина и Јована, синова Тоше Јањића; на очуваном делу стоји да је Новак војник, које јединице и како је погинуо (у борби против Бугара и Арнаута). 
Оба крајпуташа су, у време Југославије, стајала испред Војног музеја у Београду.
….
Такав споменик није ни гробљански ни друмски. То је крајпуташ…. А искрадица је. Тајно, преко ноћи изникне.
Први позив – изгинуо.
Други позив – десеткован.
Трећи позив – шта може, старачки позив.
Сеоски клесар регрутовао четврти позив.
Док диме ратишта – ничу камени војници. Погину па се у завичају окамене. И својом истином бодре народ да се не покори непријатељу.

Није само војник зауставио путника. Зауставила га је и лепотица с преслицом: умрла млада.

IMG_1825

На полеђини споменика голуб  кљуца грожђе.  А голуб је знан мотив  са сводова наших манастира – девојка је смерна.  Ни у смрти се није променила. Блага, уска рамена и скрштене руке. У руци јој преслица или срп, чобански штап или шарени сунцобран.  По томе знамо шта је у животу радила и волела. Клесар није жалио труда да је опаше линијом.  Боја је плава. Плава линија смрти. Плава – кад погине војник и кад умре девојка. ….

IMG_1829
….
Hа војничком копорану свако пуце изрезано.
Војнички споменик – част породице. Треба оставити поруку потомству: ,,За вас даде млађани живот. Памтите, потомци.“
Зар су само једној породици, уместо живих чланова, остали споменици? Камен крај друма или у дворишту. Камен пред кућним прагом. Нем за разговор, али присутан својом смрћу.
Питање војничке части  погинулих војника налазимо још у античкој Грчкој:
,,Поделивши плен код Платеје,  Хелени су, и то сваки народ посебно, сахранили своје мртваце. Спартанци су ископали три гробнице. У прву, највеличанственијој су сахранили своје младе ратнике, а са њима и Амомфарета, Посидонија, Филокиона и Каликрата, У једној, дакле, гробници били су млади ратници, а у другој остали Спартанци, док су у трећој били сахрањени хелоти.  Све ове гробнице биле су пуне.“

Ако бисмо пошли брзином једног утиска, који освоји на препад али не може да издржи логичније пповезана виђења, српска сеоска, војничка и орачка гробља била би осветничкији летописи свог времена него многе књиге писане у то доба.
Много се ратовало. Војник је био најважнији. Младић у фесу, споменик из 1876. учествовао у Јаворској бици.  То је било војничко мучење Србијице. Младић у фесу, чији је лик изрезао непознати клесар, има у себи нечег светачког, непоколебљивог, сигурног, и,, у исто време, осветничког и праведног.  Као да је победио. Као да се није поражен вратио с ратишта.  Левица на силаву за који је заденута кубура; у десници – крст. Цела фигура извучена је з камена једним јединим  резом.  Очи су крупне, видовите, нос снажан, у корену се продужио и засводио веђама, уста мала,  страсна, обојена црвеном бојом. Младић у фесу је неземаљски миран, самопоуздан, као да тек настаје његово време. Он се простире раменима, као да жели да се прелије преко ивичњака. На полеђини сасвим обичан натпис, сличан многим натписима који имају намеру да зауставе путника:
,,Српски роде, приђи и реци бог да прости! Овде почива младић Ранко Ђорђевић из Белуше родом, бивши војник, поживе 21 годину а престави се у вечност шестог децембра 1876 године.“

IMG_1812

…..
Сељак каменорезац није ни слутио да каменом, кривим линијама и бојама пева и слави Србију. Као Вишњић песмом. Али стравичније, шареније и свадбеније.

…Тамна је та земља Србија. И само та тама могла је да искриви линије, да куцка крива слова која вичу.  И та тама  страдалничка дигла се до праве уметности. Вртоглаво се дигла. Потресна и опора. …
Кише лију. Кише спирају боје. Кише рију лица, ваде очи. Човек уклесан у камену зауставља воловска кола. Излазе жене, целивају његово раме и пале жуту воштаницу у трави.
Човек у камену зауставља и коњаника. Коњаник скида капу пред окамењеним војником и поздравља земљу Србију.  Урезана слова вичу, слова дозивају и опомињу.

IMG_1811

Свуд су гробља: поред друмова, на брдима, у странама, сред шљивака, украј обала, на дну река и мора. Стоје српски војници.  Стоје на мртвој стражи. Причају крива слова кратке животописе:
Живели Момир и Момирка, живели у слози и љубави, али рат….
Пролазили Турци, Бугари, Немци, Аустријанци…
… жене упрегнуте у плугове
… Јуришао опанак.
… Носови се заплитали у бодљикаве жице.
Косио тифус…
… Сто њих у једној раки…
Стој, постој!
Борили се храбро….
За Србију дадоше млађане животе
Борац II пука Моравске дивизије
…хајдук умро
Помени се имена српског војника.
IMG_1803

Досетка и пркос су атрибути за Србију, па ћемо их наћи и у камену; Бранко Радичевић је то изразио речима: ,,Крајпуташ је тужан речју а весељак ликом. Висока стаса, извијених обрва, намигљива ока и шарених речи.“

 

 

Набавила литературу, простудирала, обрадила , приредила, откуцала и на крају поставила

Kisha  D.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s