Pravoslavna crkva i Hrvati

Uprkos nastojanjima savremene Hrvatske države da nas uveri kako je u Hrvatskoj postojala autohtona Hrvatska pravoslavna crkva, istorijski podaci pokazuju da su stvari  stajale sasvim drugačije što se pravoslavne vere tiče.

Naime, pravoslavna vera nikad nije ni trpljena ni tolerisana, a tamo gde je ipak bilo pravoslavnih to su bili isključivo Srbi, a ne Hrvati. 

Godine 1909. prof. Radoslav Grujić beleži ,,da je u Sremu koji je čas bio grčki i bugarski a čas  ugarski ili srpski, moralo tada pravoslavnih biti već od X do XIV veka, što je jasno već iz njegovog  političkog i geografskog položaja; ali je već u XIV veku, a naročito posle krvave Kosovske bitke,  bilo pravoslavnih i u jugoistočnim delovima Slavonije. „, i nastavlja: 

,,Kako se sa tim pravoslavnim narodom, koji se ređe naziva Slovenima  a obično Racima, Rašanima, što upravo znači Srbima ili Srbijancima, postupalo pod rimokatoličkom vlašću ugarskih i hrvatskih kraljeva, rasvetliće nam ovo nekoliko primera: 

Početkom XIII veka bio je u Sremu katolički biskup Jovan, sin kraljice Margarete koji je  1227, godine ekskomuniciran iz rimske crkve ,, što nije hteo ići u boj protiv pravoslavnih ( contra schismaticos ) Bosanaca, iako je uzeo na sebe krst i u ime toga primio 200 srebrnih maraka od svog pretpostavljenog nadbiskupa katoličkog.“  Dve godine kasnije, pisao je papa Grigorije IX ovom nadbiskupu da je saznao da  je Srem pao u ruke jednoj sestri ugarskog kralja, pa ga zato poziva da pre svega ispita ,,ima li u Sremu kakav pravoslavni odnosno šizmatički  vladika i u pozitivnom slučaju da se postara da ga obrati rimskoj crkvi a tako isto neka i svom silom nastoji da sve stanovnike te pokrajine privrede rimskoj crkvi.“ 

Papa, između ostalog kaže i sledeće: ,, Za slavu apostolske stolice odviše je potrebno, da se Sloveni i Grci koji stanuju u onoj zemlji i božijoj službi i crkvenim tajnama obraćaju, koliko je god moguće na latinski obred i u pokornost rimske crkve podvedu.“

(G. Fejer, Codex diplomaticus Hungariae ecclesiasticus et civilis, Budae 1841 – 1843,  IX, p. 3, upor. Schematismus ven cleri Dioecesium bosnensis seu diacovensis et sirmiensis, pro anno 1870, p. 10)

Novembra 1309. godine održan i jedan Sinod u Budimu na kome je, po predlogu papskog poslanika kardinala Gentilisa između ostalog zaključeno i to da se: … ,, svima rimokatolicima zabranjuje davati svoje kćeri, sestričine ili sinovice za žene jereticima patarenima, katarima, šizmaticima ili drugom kom neverniku a naročito ne Rušnjacima, Bugarima,  Srbima ( Racima ) Litvancima koji zaostaju u grehu jer,  kako smo iz iskustva naučeni, muževi,  odelivši se od jedinstva vere katoličke a nadraženi od đavola više vuku svoje žene grehu neverstva mada su katolkinje nego što sami katoličkoj veri pristupaju.“
( U originalnom tekstu: ,,….. heretico Patareno, Gazano, Schismatico vei alteri fidei contrario, maxime Ruthenis, Bulgaris, Rasciis, Lithuanis, in errore manentibus; …nam sicut didicimus ab experto, viri ab unitate fidei catholicae separati, uxores suas, quantumvis catholicas, instigante diabolo, ad infidelitatis errorem trahunt, potius quam trahuntur.“   

Drugog jula 1320. saznao je Papa Jovan XXII da je kralj ugarsko – hrvatski Karlo Roberto osvojio od srpskog Kralja Milutina Mačvu, te je odmah o tome radosno izvestio zapadne vladaoce.     

Evo šta je zabeležio ugledni hrvatski profesor Kljajić na osnovu izvora prvog reda: ,, Papa javlja da je Karlo, s jakom rukom i obilatom vojskom srećno pobjedio raskolnike (schismatici)  i da je kraljevinu Srbiju pokorio svojoj vlasti.  … Nadalje papa želi, da bi slavodobitnik  svladao sve raskolnike i nevjernike ,,sve do primorskih strana“ (usque ad partes maritimos) te svagđe uveo katoličku vjeru…  A pošto sam Karlo ne može sve to izvesti, stoga papa poziva i zaklinje zapadne vladaoce, da mu pomognu u borbi protiv šizmatika.“ 

(Povjest Hrvata od najstarijih vremena do svršetka XIX stoljeća, Zagreb 1900.)

A da su ugarsko hrvatski kraljevi zaista proganjali i uništavali sasvim veru pravoslavnu kod starosedelaca, pa i kod mnogih novih doseljenika u Hrvatskoj i Slavoniji uveravaju nas takođe mnogi pouzdani izvori i podaci. 

Karakteristična je, na primer, poruka ugarsko hrvatskog kralja Ljudevita l Velikog rimskom papi Inoćentiju VI kad se 1346. godine spremao da napadne državu srpskog Cara Dušana Silnog, u kojoj javlja papi da će  ,,uskoro u slavu božiju zauzeti Rašku koja je bila i jeste u našem pravu i pravu naših predaka i koji su zaista osvojenu držali i drže protivnici svete i jedine matere crkve, šizmatici, nevernici i prezirači katoličke vjere“. (G. Prey, Annales regum Hungariae, Vindobonae 1767 – 1770.)

Isti kralj je 1363. godine naredio velikom županu (comes supremus) županije krašovske da ,, pozatvara sve one svještenike istočne vere koje nađe u zemlji, zajedno sa njihovim ženama i djecom a na mesto njihovo da postavi poslate mu dalmatinske sveštenike glagoljaše koji imaju zadatak da sveštenstvo i narod tamošnji prevedu u  katoličanstvo.“

Portrait_du_pape_Eugène_IV.jpg

Papa koji je poslao zloglasnu inkviziciju na šizmatike i bogumile:  Evgenije IV

Štaviše, kad su posle Kosovske bitke u Srem i jugoistočnu Slavoniju prešli i nastanili se  neki pravoslavni Srbi, čim se u Rimu za to saznalo, poslao je Papa Evgenije IV 1438. godine u Slavoniju Jakoba de Marchija,  inkvizitora rimske stolice ,,da progoni otud Srbe šizmatike ili da ih obrati na rimski zakon.“ 

(Koller, Histor. Episcopatus Quinque – ecclesien, IV, p. 513; J. Podhradczky, Szlavoniarol mit Magyarorszagnak alkotmanyos Reszerol, Budan 1837. p. 29 – 30 i E. Fremendžin, Acta Bosniae, Zagrabiae 1892, p. 59) 

951467_mm bk2 p539.jpg
Nakon uvođenja inkvizicije po naredbi pape Evgenija IV  iz 1438, inkvizicija je u delovima Balkana  koji su bili pod katoličkim, uglavnom hrvatskim sveštenstvom, na  najstrašniji način postupala  sa ,,vješticama,  jereticima, patarenima  i šizmaticima (Srbima) „

Ali kada su zatim ugarsku hrvatski kraljevi svezali prijateljstvo sa srpskim despotima radi zajedničke odbrane protiv Turaka srpskim despotima i u zamenu za Beograd dali su mnoge gradove po Ugarskoj i Slavoniji, došlo je do ublaženja dotadašnje ekstremne verske politike ugarsko –  hrvatskih kraljeva, koji od sada ne samo da dopuštaju pravoslavnu veru na teritoriji svoje države ,nego i posebnim zakonskim članovima oslobađaju Srbe i druge pravoslavne narode dužnosti da plaćaju porez rimskom sveštenstvu. 

Tako, na primer po zakonu od 1481. godine koji je donesen na saboru u Budimu, a koji je kralj Matija Korvin potvrdio, kaže se … ,,neka se Srbi i drugi takvi šizmatici ne obavezuju da plaćaju desetak, pa neka ih ni starešine seoske ne gone poput drugih ( rimokatolika ) da plaćaju takav desetak.“ 

Ta odredba zakona potvrđena je članom 45.  od 1495. u kome se, pored Srba, kao šizmatici nabrajaju još Rušnjaci i Vlasi odnosno Rumuni. 

Međutim katolički sveštenici i prvosveštenici  nisu bili saglasni sa tim odlukama ugarsko hrvatskog sabora i kraljeva, pa su stalno, sve do ‘Toleranz patenta’ Josifa II od 1781, nepomirljivo zastupali mišljenje da stari zakoni ugarsko hrvatskih kraljeva i sabora, o jedinoj rimskoj veri u Hrvatskoj i Ugarskoj, imaju stalnu i neotklonjivu moć i neprestano su zahtevali da se pravoslavni narodi prisile da ih priznaju za svoje duhovne poglavare i plaćaju im određeni desetak kao i katolici. 

Međutim, ubrzo posle katastrofe evo ga na mohačkom polju 1526. godine, sve ugarsko hrvatske zemlje u kojima su do tada  živeli Srbi, prelaze u ruke Turaka i uglavnom ostaju u vlasti njihovoj sve do pred kraj XVII i poč. XVIII veka.

Prof. Grujić zapisuje:

,,Kad iz tih turskih provincija u XVI i XVII veku počeše prelaziti pravoslavni Srbi u opustele krajeve Hrvatske na poziv austrijskih generala, ustadoše prvo biskupi zagrebački zatim i ugarski protiv pravoslavnih , tražeći da mi se pokore i priznaju uniju sa Rimom.
Pritom su se naročito pozivali na članove  5 od 1548. 12. Od 1553 10 od 1563, kao i na neke druge kojima insistiralo da se očuva jedinstvena rimokatolička vera u ugarsko- hrvatskim zemljama, koji su donesem mahom protiv  protestantske propagande u tim krajevima ; zbog toga je odmah  otpočela  agresivna propaganda unijaćena među pravoslavnim srpskim narodom pod austrougarskom vlašću, koja je ponekad umela i tako silno da se razmahne da je izgledalo da će doći do katastrofe. 

U  takvoj prilici nije bilo neuobičajeno da austrijske državne vlasti koji su inače i same radile na unijaćenju,  svoj hrabri, verni, graničarski pravoslavni srpski narod uzme u svoju moćni zaštitu, izdajući mu nove i potvrđujući stare privilegije o „slobodi pravoslavne vere i grčko istočne crkve po srpskom običaju“  

 

Inkvizitori rimske stolice su ovlašćeni da primenjuju metode najstrašnijih mučenja  po svom zakonu Malleus Maleficarum i po odobrenju samog pape ,,da progone Srbe šizmatike ili da ih obratе na rimski zakon.“ 

 

 

Pored stranih izvora navedenih u tekstu, više o ovoj temi može se naći u delu  prof. Radoslava Grujića iz 1909. godine ,,Apologija srpskoga naroda u Hrvatskoj i Slavoniji i njegovih glavnih obeležja“
Delo je reizdato u čuvenoj Prosvetinoj biblioteci Baština 1989. godine, doduše u svega 500 primeraka

 

 

Ауторска права

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s