Либан….

download (4)

Ово је једна од најлепших Џибранових поема, у којој “Либан“ и нехотице у себи заменим са “ Србија“

ТВОЈ ЛИБАН И МОЈ – Калил Џибран

Ти имаш твој Либан и ја имам мој.
Твој Либан је политички и има своје проблеме.
Мој је природан Либан у свој својој лепоти.
Ти имаш свој Либан са програмима и сукобима.
Ја имам мој са његовим сновима и надама.
Буди задовољан твојим Либаном, као што сам ја задовољан својом визијом о слободном Либану.
Твој Либан је заплетени политички чвор који време настоји да развеже.
Мој Либан је ланац од брежуљака и планина које се с поштовањем и величанствено уздижу према небу.
Твој Либан је међународни проблем који тек треба разрешити.
Мој Либан је миран, зачаране шумореће долине са црквеним звонима и шапћућим потоцима.
Твој Либан је такмичење између противника са запада и онога са југа.
Мој Либан је крилата молитва која лебди у зору кад пастири воде своја стада на пашу и, опет, увече кад се сељаци враћају са ливада и из винограда.
Твој Либан је попис безначајних глава.
Мој је ведра планина која стоји између мора и равница, као песник између једне и друге вечности.
Твој Либан су говори, предавања и расправе.
Мој је певање славуја, шуштање грана у шумама, одјеци пастирове фруле у долинама.
Твој Либан су прерушавања, позајмљене идеје и превара.
Мој Либан је једноставна и гола истина.
Твој Либан су закони, прописи, документи и дипломатска акта.
Мој је у додиру са тајнама живота које он зна без свесног знања; мој Либан је чежња која са својим осетљивим врхом достиже далеки крај невиђеног и верује да је то сан.
Твој Либан је мргодан старац који глади своју браду и мисли само на себе.
Мој Либан је младић усправан као кула, која се осмехује као зора и мисли на друге као што мисли на себе.
Твој Либан тражи да буде одвојен и заједно са Сиријом у исто време.
Мој Либан се нити сједињава нити раздваја, нити проширује нити смањује.
Ти имаш твој Либан, а ја имам мој.
Ти имаш твој Либан и његове синове, а ја имам мој и његове синове.
Али, ко су синови твог Либана?
Дозволи да ти покажем њихову стварност:
Они су ти, чије су душе рођене у болницама Запада, чији су умови пробуђени у крилу грамзиваца који играју улогу дарежљиваца.
Они су као савитљиве гране које се савијају десно и лево. Оне дрхте ујутро и увече, али нису свесне свог дрхтања.
Они су као брод без јарбола и крме кога ударају таласи. Сумњичавост је његов капетан, а његова лука је спиља вукодлака. Није ли свака престоница Европе вукодлачка спиља?
Ови синови су јаки и речити међу собом и пред тобом, али слаби и неми међу Европљанима.
Они су слободни и усрдни реформатори, али само у новинама и за говорницама.
Они крекећу као жабе и кажу: „Ми се ослобађамо од нашег старог непријатеља“, док се њихов стари непријатељ скрива у њима самима.
Они корачају на погребној процесији певајући и трубећи, али поздрављају свадбену поворку на коњима наричући и кидајући одећу.
Они не знају за глад док је не осете у својим џеповима. Кад сретну неког ко је духовно гладан, онога се клоне и подсмевају му се говорећи: „Он је само дух који хода по свету утвара.“
Они су као робови који, зато што су зарђале окове заменили сјајним, сматрају себе слободним.
То су синови твог Либана. Има ли неког међу њима тако чврстог као стене Либана, тако слатког и бистрог као воде Либана, тако чистог и свежег као окрепљујући поветарац Либана?
Има ли неког међу њима који може да тврди да је његов живот био кап крви у венама Либана или суза у његовим очима или осмех на његовим уснама?
То су синови твог Либана. Како су они велики у твојим очима, а како мали у мојим!
А сад, дозволи да покажем синове мога Либана:
Они су сељаци који каменито тле преобраћају у воћњаке и вртове;
Они су пастири који воде своја стада од једне до друге долине да би могла да се увећају и умноже, да ти пруже своје месо за храну и своју вуну за одећу;
Синови мог Либана су виноградари који муљају грожђе и праве добро вино;
Очеви који подижу дудово дрвеће и они који преду свилу;
Мужеви који жању жито и жене које сакупљају снопове;
Они су зидари и грнчари, ткачи и ливци црквених звона;
Они су песници и певачи који своју душу изливају у нове стихове;
Они су ти који су отишли из Либана без пребијене паре у неку другу земљу са пламеном одлуком у срцу да се врате пуних руку и са ловоровим венцем остварења који красе њихова чела;
Они се прилагођавају новој околини и цењени су кудгод иду.
То су синови мог Либана, неугасиве буктиње и со која се не може покварити;
Они ходају крепким ногама према истини, лепоти и савршенству.
Шта ћеш ти оставити Либану и његовим синовима сто година од данас?
Реци ми, шта ћес ти оставити за будућност осим изговора, лажи и глупости?
Верујеш ли да ће етар примити у себе духове смрти и дах гробова?
Да ли замишљаш да његово тело у дроњцима гуши живот?
Истину да ти кажем, да ће маслина коју је засадио сељак у подножју планина Либана, надживети твоја дела и остварења. И дрвени плуг који вуку два вола преко терасе Либана ће надмашити твоје наде и амбиције.
Кажем ти, и савест космоса ми је сведок, да песма берача поврћа на падинама Либана је вреднија од брбљања твојих уважених личности.
Сети се да си нула. Али кад схватиш моју маленкост, моја нетрпељивост према теби преобратиће се у саосећање и љубав. Штета што ти то не разумеш.
Ти имаш твој Либан, а ја имам мој.
Ти имаш твој Либан и његове синове. Буди задовољан њим и њима ако си срећан са празним мешинама. Што се мене тиче, ја сам срећан и лепо ми је са мојим Либаном и има слаткоће, задовољства и мирноће у мом поштовању према њему.

kosava.jpg

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s