Има ли интелектуалаца у Србији?

Нисaм знaлa кaко дa нaсловим ово писaније, пошто је Милорaд Пaвић повод,  пaрaметaр и субјект с којим се нешто упоређује и мери.
То нешто је интелектуaлaц и елитa. У време кад је појам елите депласиран а  интелектуалац постао бешчасни трговац и, као и свако ко продаје оно чиме се не тргује,  предмет подсмеха, није лоше подсетити како је, не тако давно, почетком сукоба у СФРЈ, српски писац (тада у успону), Милорад Павић, користио сваку промоцију својих књига да саопшти свету истину о догађајима у Југославији. pavic-tumb.jpg
Таква Павићева активност дала се наслутити већ ’88. кад у интервјуу листу Политика  писац између осталог каже:
,, Последњих година намеће ми се увек један исти закључак. Имамо политичку кризу, економску кризу, кризу међунационалних односа, а истовремено гради се у свету о нама једна нова и другачија представа од оне досадашње. Јер духовност у Југославији није у кризи. мада је школство у кризи. Имамо музичаре, (СФРЈ је била један од учесника светске хуманитарне акције Live аid), сликаре,  филмске и позоришне прегаоце, писце, шахисте, тенисере, неке области наука итд, …који нас у свету представљају боље него све  наше институције и амбасаде заједно…. И то о свом руху и круху. То је за мене догађај не сезоне, него деценије.“
Већ 17.  септембра наредне године, Милорад Павић беседи на Вуковом сабору у Тршићу, на коме, између осталог, каже:
,,Народ који више цени туђе велике људе од својих,  народ чије великане више цене у свету него код куће нема велику будућност. У томе је разлика између великих и малих народа. Кад неко успе, у великом народу сви стану уз њега, јер схавтају да је његов успех уједно успех његовог народа. Мали народи најбоље своје људе отписују, игнориши и саплићу, окружују мржњом (…) Ми нисмо извукли никакву поуку. Јер прошлост српског народа је прокоцкана, распродата у бесцење или уништена тако да се и сам траг затире. Остаје нам једино да се окренемо будућности и да од ње створимо потомству неку нову прошлост… ако се може“.
Исте године, кад је криза у Југославији прерастала у отворен рат и кад, потпомогнута споља Словенија проглашава независност, Милорад Павић у интервјуу поводом романа  Предео сликан чајем,  Гвиду Рамполдију, репортеру торинског листа Lа Stаmpа каже:
,, Ово су дани великог сукоба Београда и 
Љубљане, који је распирила Словенија… Словенци су опседнути богатством, новцем, и сада примећују да више нису једини господари југословенске економије. Србија је иашла из летаргије. … Југославија ће постојати све док буде била потребна својим народима. Кадв не буде била потребна, може нестати о вероватно ће се то и догодити.“
Испоставило се да су то биле пророчке речи.

Исте те ’89. године , приликом уручења награде  Авној-а, у пригодном говору, након уводних израза захвалности,  каже следеће: 
,, За мене је награда Авноја од значаја зато што бих волео да још има наде за заједнички живот на овом, југословенском простору.  Али не и по цену да се угрози било која цивилизација у Југославији. Ја то подвлачим, стога што осећам и видим да су у Југославији данас и јуче угрожени српска култура и цивилизација источног хришћанства којој српска култура припада. По ту цену, као што се показало, не може се градити никаква заједница, ни социјализам, ни Југославија…“

Од 19. до 21.  априла, на јубиларном 40. конгресу Европског друштва за културу, Милорад Павић је говорио на течном француском (језику земље домаћина) на тему коју је сам одабрао: ,,Европа и Србија, политика државе и логика човека“, које ће прочитати на српском језику и 9. маја у Ваљеву, поводом преноса моштију владике Николаја Велимировића из Америке у отаџбину:

,,У овом  тренутку у Југославији  су Срби поново на листама за геноцид као што је то био случај током Другог св. рата.  Али у овом тренутку србофобија је у Југославији, у Европи, па и у свету први пут жешћа од антисемитизма…. страшан положај Срба који је пре сто година описао Виктор Иго, током једног столећа једва да се променио…. Србофобија је далеко од логике човека. … не може се помоћи демократизацији у Србији ако се она гура у економску и политичку изолацију.“

Исте године, торински дневник Стампа (3. јуна) објављује велики интервју са Павићем:
,,Не треба заборавити да  су Срби најбројнији народ на Балкану.  Ако Европа жели да разреши југословенско питање на дефинитиван начин а да се за десет година не нађе на истом,  не сме потцењивати српске захтеве. Не може се ништа решити гурањем Србије у политичку  и економску изолацију. … Срби треба да имају иста права као и други народи у Југославији….“
Дневник из Барселоне Лавангвардија посвећује Милораду Павићу пуне три стране у рубрици ,,Разговори на крају века“.  Овај чувени лист послао је у Београд два сарадника Патрисију Симон и Еугенија Мадуења, а интервју је изашао под насловом ,,Исток: Милорад Павић, југословенски писац који романсира метаморфозе Европе.“
,, Током Другог св. рата, Католичка црква у Пољској  била је на страни народа, а против нациста, док је католичка црква у Хрватској аплаудирала нацистима. Проблем је што се данас та ситуација обнавља“…
Павић је неуморан. Док преводи и тиражи његових романа широм света вртоглаво расту, он користи сваку прилику да иступи са српског становишта и укаже на оно што се дешава у Југославији. Тако у интервјуу чувеном италијанском  листу Грација од 23. јуна  1991.  коментарише догађаје у својој земљи:
,,У западној штампи могу се често срести овакви позиви: Учврстимо границе – довде је Европа, а одавде Византија! Била и остала!  – Као да Византија није Европа. Ко има право да Европи одузме Источно римско царство?“
Нешто касније, (4. јула) Милан Кундера је, тобож ганут некаквим положајем у ком се нашла Словенија, објаио писмени апел за спас Словеније.
Павић је одмах реаговао отвореним писмом, у коме је назив БЈР Словеније заменио са ‘Словачка’: 
,,Поздрављајући Вас, помишљам на бројне мале народе у Европи чија бих имена волео да видим на месту она два која смо поменули нас двојица.  Али треба  помислити такође и на реке крви које би могле потећи кроз Европу испод наших надахнуих речи. Признајем да ме је страх  од те крви. За разлику од Вас, ја ни у ком случају не спадам у револуционаре.“

Као реакција на Павићево залагање за праведно решење југословенске кризе, из Загреба стижу бројне отровне стрелице и памфлети. Коментатор Вјесника извесни Жељко Крушељ, цептећи од мржње 8. августа у више него срамном памфлету, поред осталог, пише: 

,,Након што се на том суптилном задатку (србијанска политика треба услуге својих највуђенијих фантаста, оних који су у стању обликовати ‘српску душу’ према потребама великонационалног експанзионизма), помало истрошио Добрица Ћосић, послушност одбио одвећ англиканизирани Борислав Пекић а дефинитивно одбачен Вук Драшковић, посебна је улога намијењена Милораду Павићу, данас засигурно најпревођенијем србијанском писцу. Почетак његова јавнох политичког ангажмана прије неколико година везан је за промовирање Хазарског ријечника, романа који му јесте, додушше донио свјетску славу…“

Повод оваквом неукусном испаду био је  писани прилог који је од Павића, као писца који је опчинио свет, наручио немачки Die Zeit,  поводом изласка романа Предео сликан чајем. Ту се Павић дотакао југословенског проблема у тексту под насловом Србија, Византија и Европа с поднасловом ,,Верски ратови под маском идеологије.“, на читавих пет стубаца пише о дезинтеграцији европске културе и о сукобу између Срба и Хрвата. 
Павић у закључку каже: 
,,Неке пределе на којима су Срби живели вековима пре но што је 1918. створена Југославија, Тито (који је и сам био Хрват), је у време рата припојио Хрватској. Ако Европа хоће данас, у тренутку распада Југославије, да избегне нови грађански рат у овој земљи, треба да се ови српски крајеви врате Србији“…

Затим, на знаменитом Фестивалу књиге у Единбургу у Енглеској, 19. августа изјављује: 
,,Управо сада, као што сам рекао недавно у Италији, србофобија у Европи јача је него антисемитизам. Као српски писац у Европи  XX века, могу да кажем исто што и Јуда Халеви,  јеврејски писац који је живео пре осам векова. Парафразирајући га, могао бих да кажем:  Ако идем на исток ка комунистима, моја судбина је опет да страдам.  Ако треба изабрати између неофашистичке Хрватске и православне Србије, католичка и протестантска Европа без двоумљења опредељује за неофашистичку Хрватску.  Читав свет жели католичку државу на простору српске државе. И истовремено цео свет жели исламску државу такође на простору српске државе.  Али  Срби нису ни једно ни друго. Срби су Византинци…..“

У Југославији је у то време настао прави кошмар: држава се распада, Словенија се одвојила,  поусташени Хрвати су опколили касарне, У Босни је ишчекивање; падају прве жртве, тзв. европска заједница оранизује конференцију о Југославији са лордом Карингтоном на челу. 
Тим поводом, у Политици Павић пише: 
,,Унутрашње границе се морају променити… Волео бих да граница спаја, а не да раздваја две европске цивилизације … Србија из Југославије не сме да изађе у горем положају него што је у њу ушла…. Треба превазилазити сукобе и међусобна неразумевања у крилу нашег народа….“
 Када се Добрица Ћосић заложио да тренутно најпопуларнији европски писац Милорад Павић, у турбулентном историјском времену, постане амбасадор Југославије у Паризу чиме би се наставила традиција да велики и угледни писци буду на најважнијим местима у дипломатији. 

Исте године, 22. децембра, Политика објављује да је ,,Милорад Павић, један од најистакнутијих српских писаца овог века, опоравља се након хируршке интервенције која је обављена у Центру за грудну хирургију (Институт за плућне болести) Медицинског факултета у Београду. Павић ће до краја недеље изаћи из болнице. Иначе, да напоменемо, Павић је одбио да ову интервенцију обаве стручњаци у иностранству.“
……

Курцио Малапарте: ,,Када чујем да неко за себе каже како је „интелектуалац” – ја поуздано знам да се дотични лажно представља. Као што је незамисливо да прави светац или истински херој себе назива свецем или херојем – тако је једнако немогуће да веродостојни интелектуалац истиче своју улогу, јер њу само они други, којима несебично служи, имају право да препознају и ословљавају. Реч је о особитој улози живе и непоткупљиве свести и савести, какву свака заједница изискује, особито пред најтежим изазовима и искушењима.

Интелектуалац је изнад свих партија јер припада целини заједнице, стојећи, по цену и највећих личних жртава, на најистуренијој осматрачници, одакле мотри појаве унутрашњих слабости и спољних претњи да би на њих благовремено упозорио и предложио спасоносне одлуке. Реч је о ванредно тешкој а често и веома опасној мисији, за коју су спремни само интелектуално најспособнији и морално најсмелији духови. “ 

…….
После свега, у данашњој Србији не видим готово ниједног интелектуалца на српској јавној, политичкој, уметничкој или било којој другој сцени.

 
Извор, интервјуи: ,,Први писац трећег миленијума“ Радован Поповић, Службени Гласник

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s