Nаjjаči ostаju

Оvo je moje lično mišljenje i verovatno se mnogi neće složiti sa njim. Nije mi namera ni da ulazim u polemike s bilo kim. Iznosim i razloge zbog čega mislim tako kako mislim, a kako niko nije bezgrešan ni sveznajući, nisam to ni ja. Elem, ma koliko se neki popularni govornici i gosti internet medija upinjali s pričom o najpametnijima, najboljima koji su otišli i ostali tamo negde te kako nam maltene nema spasa dok se oni ne vrate, čini mi se da ta priča ne drži sasvim vodu. Prosto, zna se ko odlazi kad je najteže.
Najjači ostaju. Znam ljude koji su otišli kad nisu mogli da priušte sebi manikir i Marlboro. Poznavala sam neke kojma je glavni motiv za odlazak bio da ,,žive kao sav normalan svet.“ (Gde je taj normalan svet ne znam, a još manje znam šta u njihovoj viziji znači ta sintagma ‘normalan svet’, ako ne ono prizemno u se, na se i poda se – skupe krpice, kućica, poslić i da se u kraju priča kako su, eto, uspeli u životu). Odlaze oni kojima je lični komfor i uspeh na prvom mestu. Da se razumemo, to je legitmno i prirodno.
Odlaze i oni koji ne mogu da izdrže svu ovu nepravdu, beščašće i lopovluk. Oni koji su digli ruke. Nemaju snage da pokušaju da nešto promene ni da se bore protiv toga, makar na mikro planu. Ne pružaju otpor, makar kao pojedinci. Nemaju snage da daju lični primer, da krenu u borbu sami, sa svešću da su gotovo bez ikakve šanse za uspeh (psiholozi bi znali da od onih koji nisu nosioci ideje ili inicijative, ne nastaju ni vođe ni lideri) ali da ipak i uprkos tome, istraju.
Najjači ostaju i verujem da će od njih (ako do toga uopšte dođe) iznići snaga kadra da napravi i sprovede promenu i povuče kola van provalije.
Uzgred, kad pomislim da su i premijerka, zatim Đelić, Jelašić, Vujović, onaj mali Krstić, sestre Udovički…. od tih navodno najpametnijih koji su otišli, sve sam tvrđa u uverenju da samo neko ko je odavde i ovde, ko ostaje, izdržava, bori se da opstane a da ne pogazi osnovne postulate poštenja, časti i čovečnosti dok ga sa svih strana okružuju izdaja, nemoral i beščašće može da uradi nešto za opšte dobro.
Naš genetičar Stojković je uradio suprotnu stvar – ‘ukrao’ je znanje i tehnologiju i – za razliku od 99,99% posto svih ostalih – vratio se u svoj Leskovac, gde je upravo prošle godine rođena 600-ta beba zahvaljujući njemu.
Dr Stojković je jak. Došao je gde je najteže, kad je najteže.
Nije dezertirao.
Svaki seljak koji s čvrstom rešenošću, tvrdoglavo i uporno, ostaje u svom selu da obrađuje zemlju i seje i žanje je borac, isto kao i svaki čovek koji odbije ponuđen mito, npr. Junak je i onaj koji ne želi da bude viđen u društvu onih koji su uvereni da znače nešto i posprdno ga nazivaju kmetom, a sami sebe od sopstevog ništavila ne vide. Borac je i onaj koji može da ukrade i da prođe nekažnjeno, ali ipak neće jer bi se tim činom svrstao na drugu stranu.
To su svakodnevne bitke stotina hiljada običnih heroja, koji su ostali. Da se bore.
Prosto, zna se ko odlazi kad je najteže.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s