O odnosu srpskog muškarca prema ženi

Već dugo se javnost u Srbiji zasipa vestima o nasilju kojme su žene podvrgnute i koje trpe od muškaraca. Nasilnik je najčešće muž, partner, ređe brat ili otac.
Zabrinuti glasovi spikera, portparola nevladinih organizacija poniklih na priči o ugroženosti svih i svakoga  – ali uvek od Srba –   decenijama, a poslednjih godina se priča intenzivirala, profitiraju na istoj matrici: Srbija je jeziva sredina, srpsko društvo je mračno, mizogino, zaostalo u prošlom veku,  ugrožava, između ostalog, i goli opstanak žena, koje su napadane, ubijane, prebijane.
Ne živim od juče i poznajem dosta ljudi svih generacija i kod njih i među njima nije bilo ni toliko ni tako brutalnih dela izvršenih nad ženama. Svakako da ovde nije bez uticaja što je, usled pojave tehnologija i medija sve postalo vest i da se u stara vremena za mnoga nasilništva nije čulo.
Ipak institucionalno kontinuirano zasipanje insinuacijama iz kojih sve vodi ka zaključku da je većina prosečnih srpskih muškaraca nasilna i da u svakom od njih čuči nekakav Tajson ili Trbosek nije ni realno ni istinito; pogotovo je neistinit deo koji Srbe kao narod stavlja na začelje i dno civilizovanih naroda što se tiče položaja žena. Ovaj tekst će,  bar površno, da se dotakne kako odnosa srpskog muškarca prema ženi, tako i položaja koji je ženа imala u srpskom društvu.
Inače, cela ta kampanja (gotovo histerija), koja na stub srama stavlja srpskog muškarca sui generis deluje programirano i neuverljivo, pa odaje utisak da neko od toga ima korist.
Da se razumemo, u svakom narodu postoje ljudi skloni nasilju i svaki čin nasilja je za osudu, tu nema sumnje. Problem nastaje kad se pripadnici jednog naroda listom i redovno predstavljaju kao primitivni, mizogini nasilnici.
To, jednostavno, ne drži vodu. Strano je našoj tradiciji, etnogenezi i arhetipovima.
Ako i postoji, to je nešto što je došlo sa strane. Da se poslužim  rečnikom biologa i epidemiologa, ta pojava među Srbima nije endemska.  
Mnogo pre nego što su današnje demokratske perjanice i lučonoše raznih prava i “prava“ svojim ženama omogućile pravo glasa,  znatno pre nego što su na Zapadu proklamovani jednakost žene i muškarca, u Srbiji ta svest ne samo da je bila prisutna, već se o ženi kao ravnopravnom članu društva pisalo na način koji su mnoge države tek nedavno dostigle.
Srbi su kao narod skloniji egalitarizmu nego diskriminaciji. 
U srpskoj istoriji ostavile su traga žene ratnice, hajdučice i buntovnice, koje su se borile rame uz rame sa muškarcima. Najčuveniji primer takve srpske žene bila je legendarna Čučuk Stana. Tu je i baba Višnja, zatim žene ratnice i humanitarke iz Svetskih ratova, Milunka Savić, Flora Sands, lejdi Pedžet…  koje su delile neke od najtežih ratnih trenutaka, teških životnih iskušenja sa srpskim muškarcima i imale su za njih samo reči divljenja.  

Flora Sands, Milunka Savić, lejdi Lejla Pedžet su, bez razlike ostavile svedočanstva o bratskom i viteškom odnosu koji su prema njima imali srpski muškarci. 

Opšti utisak je bio da su čak i seljački sinovi bili savršeni džentlmeni i zaštitnici, sa ogromnim uvažavanjem i bratskim osećajem za žene.

cucuk-stana-Foto-Vikipedija.jpg
Čučuk Stana, simbol ženskog borca protiv otomanske tiranije i ropstva

Sudeći po našoj narodnoj poeziji, srpski muškarac je ne samo tolerisao, nego i uživao u tome da njegova izabranica bude doterana.
Tako u pesmi Ženidba Janića – Komnena, glavni lik savetuje svoju sestru:

❝  Udri na se bakam i bjelilo
Na obraze rumen rumenilo.

Iаko su srpske porodice, kаo i u većini evropskih nаrodа, s rаdošću očekivаle rođenje sinа jer je to predstаvljаlo ispunjenje svrhe brаkа zbog rаširenog verovаnjа dа je sin nаstаvljаč porodičnog imenа i slаve, odnos srpskog muškаrcа premа ženi kroz istoriju nije bio lošiji od onog koji je postojаo u ostаtku Evrope. Nаprotiv.
Srpski muškаrаc je umeo dа oprosti i ono zа štа se kod drugih nаrodа gubilа glаvа. Odličаn primer zа velikodušno prаštаnje neoprostivog nаlаzimo u epskoj pesmi 
Bаnović Strаhinjа, gde je zаbeležen jedаn od nаjlepših primerа veličаnstvenog kаrаkterа muškаrcа.
Banović STrahinjaKad se Bаnovićevа neverna ljuba Anđelija  privolela Vlah Aliji  i u kulminaciji svoje izdaje, pokušala da gа ubije, on joj velikodušno prašta.
Kad mu sveštenici predlažu najstrašnije kazne kojima bi podvrgao ženu izdajnicu i preljubnicu, Banović odbacuje osvetu i kaznu. U nаrodnom sećаnju ostаle su upаmćene njegove reči koje ga svrstavaju u sam Panteon muškog dostojanstva i srčanog viteštva:


❝  
Draža mi je njena grešnost

nego vaša svetost.

Za razliku od većine naroda kod kojih je obično mudri starac prikazan kao savetodavac čije su reči uklesane u istorijsko sećanje, kamen temeljac srpskog etičkog kodeksa postavila je upravo žena.
U pesmi Uroš i Mrnjavčevići, majka Jevrosima uči sina, Marka Kraljevića etičkom postupanju i da je pravednost odlika velikih ljudi a da pravda mora biti iznad svega. Tako je narodni pevač mudru ženu i majku postavio na pijedestal koji je gotovo nezabeležen u uporednim književnostima :

❝  Marko sine, jedini u majke,
Ne bila ti moja ‘rana kleta,
Nemoj, sine, govoriti krivo,
Ni po babu ni po stričevima,
Već po pravdi Boga istinoga!
Nemoj sine izgubiti duše!
Bolje ti je izgubiti glavu
Nego svoju ogriješiti dušu.
….
Tridesetih godina XX veka,  srpsko društvo je imalo razvijenu svest o položaju i vrednosti žene, pa se piše i štampa literatura koja bi i danas u nekim društvima predstavljala gotovo avangardu.
Tako, prof. dr Aleksandar Kostić piše knjigu ŽENA  – POL, ŽENA  – ČOVEK o ženi i njenom  položaju u različitim društvima, državama i kulturama  namenjenu širokom krugu čitalaca.
U posveti Dr Kostić kaže: 

❝ Ženi,
Prosvećenoj i savršenoj, kao polu sposobnoj i oslobođenoj, kao čoveku punopravnoj i kao građaninu odgovornoj, 
posvećuje ovo delo 
Pisac❝

Gde se to još tridesetih i dvadesetih, govorilo i pisalo o ženi kao o prosvećenoj, savršenoj, punopravnoj i odgovornom građaninu, i to bez ikakvih polemika, kao o nečemu prirodnom i uobičajenom, na državnom nivou čak? 
 

Dr_Aleksandar_Kostic
 Prof. Dr Aleksаndаr Kostić (19. mart 1893 – † 19. januar 1983) jedan od osnivača, prvih profesora i dekan (1936-1939) Medicinskog fakulteta u Beogradu i osnivač Instituta za histologiju i embriologiju i Veterinarskog (1938) i Farmaceutskog fakulteta (1939). Francuski predsednik ga je 1940. godine odlikovao Legijom časti, a 12 godina kasnije i njegovu ženu zbog istraživanja u vezi sa BCG vakcinom.

U Predgovoru svoje knjige, prof. Kostić se obraća čitaocima:

❝ Pišući ovo delo, pred očima mi je uvek bila priroda i njeni zakoni, a tek za njom ljudi sa svojim shvatanjima. Priroda polove nije stvorila da jedan drugom robuju, nego da zajednički i skladno posluže njenim ciljevima. Stoga gledišta žena ima svoju vrednost, adekvatnu vrednosti muškarca. I zato sam u analizi sveg ponog i ljudskog u ženi želeo da kažem, na osnovu biološke istine, da žena ne pripada muškarcu nego prirodi. Ona nije njegova sopstvenost ni vlasništvo nego je čovek za sebe, različito obeležen.
Ne leži, dakle, tragedija žene u njenom polu ni biologiji, kao što se mnogi upinju da to dokažu, nego pre svega, u nepravilnom odnosu muškarca prema njoj. 

Žena postaje nesrećna kroz muškarca i zbog muškarca. Jer, podajući polovima određene odlike i funkcije, priroda nikako nije htela da ih zbog toga ma u čemu učini nesrećnim. 
Ako jedan pol dopadne nesreće, to može biti samo delo ljudi, a nikako delo prirode. 
Ako žena ima kakvih nedostataka, to nije zato što je žena, nego zato što je čovek, nesavršeno, ljudsko biće.
Ovo delo sam napisao u cilju da, iznoseći biološke činjenice, još jače ukažem na izvesne, važne socijalne pojave i da, na taj način, što ubedljivije prikažem veliku nepravdu koja se danas u svakoj prilici ženi nanosi. 

Iznoseći podatke o ženama svih naroda, želeo sam da pokažem našoj javnosti kolika je stvarna tragedija žene u svetu. 
U mnogim narodima žena, ljudsko biće, žena čovek je i danas robinja u najvećem stepenu. Njena robovanja i njene stvarne muke teže mogu da opovrgnu neprijatelji pokreta za slobodu i ravnopravnost žene negoli zahteve modernih, kulturnih žena. Dakle, delo sam napisao braneći istinu i tražeći pravdu. 
img_20180518_140428429.jpgOvakav moj stav prema ženi – iako za njega imam podrške u nepobitnim dokazima socijalnog života svih naroda –  neko će, možda, označiti kao demagogiju i pristrasnost.  To bi bilo sasvim proizvoljno tumačenje mojih  namera.
U mojoj knjizi nema snishodljivosti. Ja ženi ne laskam, već težim da je razumem. Sve je u knjizi moje najdublje ubeđenje i moja najčvršća vera. Uostalom, već sam navikao na namerno obezličavanje istine kad se iznose činjenice koje se tiču polnog života ljudi.
Iako sam knjigu napisao i za muškarce i za žene, ipak sam je pisao – to moram priznati – više za i zbog muškaraca nego zbog žena.
Svakom je, uostalom, jasno da je danas ključ ženine sudbine u muškim rukama. Žena sebe dobro zna,a svoju nesreću i svoju sputanost najbolje oseća. Situacija je teška zbog toga što muškarac neće ženu da upozna, niti da njenu nesreću prizna.

Od svog dela očekujem da, pre svega, ispravi shvatanje muškarca, a zatim da ženama pomogne da sebi pribave više oslonca u borbi za ravnopravnost na koju, kao ljudska bića, imaju puno pravo. ❝    

 

Fotografije levo: Australijanke – u Srbiji s početka XX veka ppostojala je svest o tome da beli Anglosaksonci  nisu Australijanci, već da su jedini Australijanci tamošnji urođenici.  

Dr Kostić u izvesnim slučajevima prihvata abortus, po sopstvenim rečima i  (str.  217, ibid),  kaže:

❝  Ako je nemoralno sprečavati rađanje dobre i zdrave dece iz sebičnih razloga, još je nemoralnije rađati teško bolesnu decu u nepovoljnim prilikama.

S druge strane,  što se danas najčešćih,  ekonomskih i socijalnih razloga za prekid trudnoće tiče, dr Kostić je jasan:

❝   … Zato nije na dobrom putu zemlja koja preduzima mere za legalizaciju pobačaja iz socijalno -ekonomskih razloga, a ne preduzima nikakve mere da te razloge otkloni ili ublaži. Jer mnoge žene ne žele da imajju decu ne zato što ne žele da budu majke i što ne vole decu, već  baš zato što ih vole, ali ne mogu da ih podižu zbog siromaštva i zavisnosti od zaposlenja.  To je najveća tragedija siromaštva. Zato, pre nego što se posegne za legalizacijom pobačaja iz gornjih razloga, postoji potreba da se zakonom uvedu mnoge mere i reforme, ceo jedan sistem, koji sebi treba da postavi za cilj da omogući rađanje i olakša podizanje dece u svim slojevima društva.
… Stvarni uspeh rešenja ne bi bio u legalizaciji pobačaja, već u omogućavanju da zdravi ljudi mogu bezbrižno, bez smetnje da ispunjavaju svoju roditeljsku dužnost.❝  

Zanimljivo je da, gotovo čitav vek pre pojave pokreta koji se bore da se zaustavi genitalno sakaćenje, obrezivanje devojčica (što je tradicija u nekim afričkim kulturama Kostić potreseno piše o tom običaju u subsaharskoj Africi i istupa kao gnevni protivnik bolnog sakaćenja, pozivajući da se s tim nasiljem nad afričkim devojčicama prestane.

download (3).jpg download (4).jpg

Tridesetih godina XX v, u vreme opšte osude devojaka i žena koje bi ostale u drugom stanju van braka, u Srbiji su se čuli glasovi koje je prof. Kostić zabeležio, a koji su se odnosili na neudate majke i devojke koje bi ostale u drugom stanju. Za njih se govorilo da su majke – devojke.
U knjizi štampanoj tridesetih godina prošlog veka, profesor prema neudatim majkama izražava razumevanje, poštovanje i divljenje, pa kaže:

❝  Tragedija, koju preživljava prevarena devojka nije mala …
…Za takve devojke se kaže da su obešćašćene. Da čudne ironije! Zar ona, koja je često u najpoštenijem verovanju, pripala jednom muškarcu s nadom da će posle toga i zanavek postati njegovom, sme  da se tako kvalifikuje? Zar nije obeščašćen i bez časti onaj koji ju je prevario i ostavio? Ili se možda on smatra kao heroj i častan čovek! Šta još treba da uradi muškarac prema drugom polu pa da se smatra obeščašćen?
I umesto da društvo iz svoje sredine protera takve bestidnike i lažljivce, ono to čini s njihovim žrtvama!
Umesto da su ti ljudi prezreni,  društvo prezire one koje su bile iskorišćene i prevarene. Čudno je, zaista, da društvo u ovom slučaju ne ume ( ili neće ) da razgraniči dva pojma: pojam prevarenog od pojma varalice, pojam obeščašćenog od pojma beščasnika…

I dalje:
❝  Za mene je majka – devojka skoro uvek biće koje zaslužuje pomoć. Najpre jer je majka, – a taj je sveti pojam univerzalno častan; drugo, jer je najčešće prevarena i napuštena.
Baciti samo na jedan pol brigu i odgovornost za dela u kojima su neminovno oba pola učestvovala, u najmanju ruku je nemoralna radnja. 

Za razliku od današnje, u Srbiji  pre jednog veka svest o tome da podizanje tereta nije i ne sme biti ženin posao zbog velike opasnosti po njeno zdravlje bila je razvijena – promotivni poster naše države namenjen poslodavcima , kojim se  upoznaju sa opasnosima koje velik fizički napor može da ima na ženu:
IMG_20180519_150453448.jpg

Ako je ovo srpsko, a kao što vidimo jeste, čije je onda ono što imamo danas? 

To bi trebalo stalno imati na umu. 
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s