Дана 12. фебруара 1709. године, шкотски морнар Александер Селкирк избављен је с пустог пацифичког острва на које га је 1704. избацило море после бродолома.
Његова прича толико је дотакла и инспирисала Данијела Дефоа, да је на основу ње написао роман “Робинсон Крусо”.
Због чега је овај роман и после два века занимљив и читан, кад су људи у међувремену извршили вртоглавије, чак и сасвим немогуће подвиге?
Слава Феликса, човека који је скочио “са ивице свемира“, са преко 7000м, трајала је тек нешто дуже него његов лет, док Крусоов бродолом, самовање и сналажење, привлаче пажњу како читалаца, тако и филмских стваралаца?
Узгред, писац Робинсона Крусоа, Данијел Дефо чак није био ни романописац већ пословни човек, економиста и новинар.
Можда је тајна непролазности Робинсона Крусоа у томе што описује самог, једног човека, баченог у непознато окружење и не претерано пријатељску средину, супротстављајући га, тако самог, природи, њеним ћудима и хировима. Дефо је човеку дао прилику да у неравноправној борби покаже шта може и колико је моћан.
Избачен на непознату обалу, само са оним што је имао уз себе – пар допола покиданих чакшира и кошуљу, изгубљен, без ослонца и наде у било кога сем самога себе, Робинсон је чинио оно што људи, у кризним временима и сиромашним земљама, раде у свакодневном животу – довијао се, сналазио се како да се снађе за храну, кров над главом, обућу, безбедност.
Откривао је како обичне ствари употребити на необичне начине, узгајити храну, јестиво биље из семена које је пронашао на олупини. Сваки Робинсонов успех представљао је добијену битку човека против ћуди природе. Човек никад није изгубио психологију ловца и победника, било да трчи за лоптом, било да плете панталоне од лијана.
Давно сам читала Робинсона Крусоа, али ми се у памћење урезала сцена у којој спокојним, задовољним погледом прелази преко плантаже поврћа, коју је успео да узгаји из шачице семенки што их је месецима и годинама раније, нашао на олупини брода.
Пред призором задовољног и независног творца, човека који је прошао сва искушења и који спокојно ужива у погледу на стотине леја бујног поврћа и на поља која се злате од жита, која је покорио само врећицом семенки и својим рукама, читалац не може да не осети понос и пробђену стваралачку снагу.
Дефо даје детаљне описе природних услова, поступак, начин на који се Робинсон довијао да сам, самцат, без ичије помоћи, опстане и чак, у једном тренутку, открије задовољство живота на острву.
На том острву и у условима у којима новац, накит, статусни симболи и ине дрангулије којима је данашњица оптерећена а којима је и тадашњи свет био склон, не вреде ама баш ништа, природа успоставља и органску вредност ствари – питка вода, храна,скровиште, ватра и, на крају, јер је човек и друштвено биће, – и друштво.
Дефоов јунак нам пружа и највећи наук: шта и како даље кад се човек нађе сам, кад гледа како му све што је имао неповратно одлази и како остаје го и огољен, без игде ичега. У таквој ситуацији многи се сломе. Неки дигну руку на себе, неки пропадну. Неки се усуде да покушају да изграде живот из почетка, као Крусо. Није размишљао о ономе што нема и што би требало да има да би опстао . Није се сломио ни губио време ламентирајући.
Смишљао је како најбоље да употреби оно што има и да, захваљујући томе, опстане.
Бољу мотивациону причу тешко да је могуће наћи.
Минимални дневници 