Лист Ратни поменик, који је излазио све до немачке окупације, неговао је традицију ослободилачких ратова и чувао сећање на значајне битке, догађаје али и на оне који су положили живот у борбама за ослобођење Србије. У броју 11, фебруара 1941, изашло је сећање капетана Ж.Ј. Кезића на ратовање “претекших“ (прекобројних) и појаву колере, о бугарској превртљивости, о белом луку и сирћету и свему ономе што их је затекло код Скадра те 1912. године:
После наших величанствених победа у Првом балканском рату 1912 године, наше храбре трупе нађоше се на обалама Јадранског и Белог Јегејског мора. На тврдом Скадру на Бојани наша Друга армија, под командом нашега прослављеног војводе Степе, одмараше се на својим ловоровим венцима славе око Једрена и Чаталџе. Били смо сретни и весели.
Наша Друга армија поможе браћи Бугарима да освоје тврда једренска утврђења и да братски добију победу над заједничким непријатељем али, уместо благодарности, отпочела је извесна мржња спрам свога старијега брата без икаквога разлога. Наше трупе отпочеле су се спремати за повратак својој кући у Србију. Трупе у освојеној Албанији добиле су наређење од великих сила да се имају одмах евакуисати са територије коју је српска војска заузела.
Осетили смо да нам се нешто неугодно спрема и морали смо бити на опрези и спремни на сваки покушај, па ма одакле опасност долазила.
Трупе са Једрена су се кретале за Србију а ми, који смо били у Албанији, морали смо се свијати у колоне и напуштати села, вароши и јако утврђене положаје поред Јадранског мора. Албанију смо напуштали тешког срца, али тако је морало бити: дошли су други да користе наше жртве и наше напоре. Они ће се ту показати као “доброчитељи“ и хумани радници на пољу просвећивања тада мирног народа, који нас је дочекао приликом уласка,братски и из свег срца.
Заузели смо нове положаје и чекали да нам се одреде нове границе спрам Албаније. Уместо да војска после својих победа и закљученог мира иде својим кућама, морала је да се задржи на положајима ради безбедности својих нових граница.
Уместо да ору своје њиве, побединици су морали копати редуте, ровове и топовске заклоне. Рушила је стене, обарала шуме, правила надстрешнице дан и ноћ. Тако смо проводили време све до братског напада на Брегалници 1913. год.
Српско – бугарски рат свршио се врло брзо. Правда је победила, старији је брат био јачи, и у праву и снагом. Заузете територије морале су се чувати. Војску је требало демобилисати и распустити кући, али ко ће је заменити?
Морао је се наћи некакав начин да се и ово питање реши. Приликом поласка у рат 1912 године, на дан мобилизације јавило се много више војниканего што је требало. Враћени су кући. То су били ти ‘претекши.’ Да би се војска после Другог балканског рата пустила кући, решено је да се на њихово место позову ови “претекши“. Они су брзо мобилисани, али за њих није било одела ни обуће. Оружје су примили – то су биле заплењене турске пушке, брзометке. Имали су и фишеклије и муницију. Уместо војничког одела, имали су своје сопствено. Неко је био у гуњу, чакширама; неко у капуту и панталонама, а на главама шубаре, сламни и чојани шешири, качкети итд.
На ногама ципеле, чизме, опанци ‘шабачки’, шумадијски или свињски, исплетени с врпцама.
Чудна је то војска била, шареније није било на кугли земљиној! Када су пролазили кроз поједина места, народ се смејао, а неки су мислили да су ово све саме комите.
Седели смо на Царевом Врху, довршавали смо месечне – четне рачуне и журили да их што пре свршимо тако да, када будемо демобилисани и стигнемо у Београд, не морамо и те рачуне радити тамо у касарни.
Долазе коморџије и причају нам како долази смена.
,,Чудна смена“, говоре коморџије.
,,Седео сам украј друма читав сат и посматрао ове људе. Они су, бре брате, сила Божија.Од лепоте не мож’ да их се нагледаш – шарени су као јато голубова. Неки у тозлуцима, неки у панталонама, неки са чакширама, али их је највише само у кошуљама. Увијају се оне дугачке кошуље око њих као гаће око коца од сушила. Види се, весели су, смеју се и певају као да су на свадбу пошли. “
И заиста, после два дана стиже нама смена.
У то време, на високим планинама дуваше ветар као у зимске месеце. Зима нам је, иако смо добро одевени. Како ли је оним голаћима, то они знају и осећају. Промичу поред нас као сенке, ми их посматрамо и дивимо им се.
-Је ли, бре, који сте пук?
-Ко, јел’ ми?
-Па ви, дабоме.
-Ми смо Пашићева армија!
-Е за ову армију још нисмо чули нити знали за њу.
-Нас је Баја до сада чувао као мало воде на длану, а сад рече: ,,’Ајде бре, моја армијо, идите смените оне јунаке, они су се уморили по оне вртаче и амбисе, па је право да их смените.“
Гледамо их сада још пажљивије, чудни су нам ови људи. Голи, боси, а весели. Кроз дубодолине кривопаланачког среза одјекује песма на све стране, дижу се логори, ложе се ватре, а око тих ватри вије се коло “голаћа.“
Они одморни, ми уморни али смо ми барем одевени као права војска и весели смо и ми с њима. После неколико дана овог нашег весеља, коморџије нам јавише да се у једном пуку појавила болест колера.
Смејали смо се овом извештају, те све примисмо као и сваку другу “коморџијску вест“.
Сутрадан, исте вести, говорило се непрестано, дан и ноћ, те почесмо сумњати и очекивасмо сваки час да се и у нашем прљавом логори појави ова опасна болест.
И заиста, једног јутра дотрча војник и јави:
– Господине наредниче, Михаило трубач савио се као срп и само виче: ,,Јао трба, јао трбух. На уста му иде пена ка у бесног кера, богами!
Сви упресмо очи на овог војника. Гледамо га нетремице, не знамо шта да одговоримо.
– А где је Михаило трубач?
– Енега у онем џбуну, превија се, јадан, к’о црв у дрвету. Ја му дадо’ ракије, он је попи, а да сам имао више, још би пио.
Потрчасмо тамо, и заиста – Михаило се грчи, превија, испружа се као змија а на уста му ударила нека пена к’о у бесног пса. Избуљио очи као совуљага, хтео би нешто да нам каже али не може.
Дадосмо му и ми мало ракије, он је гута, преврће очима и грчи се као на жеравици.
После појаве ове страшне болести, у логору настаде узнемиреност. Лекари су били немоћни да свима брзо и сигурно помогну. Сељани из околних места и сами се узнемирише. Отпочело је саветовање међу старим бакама, како да се, помоћу народних лекова помогне народу да се спасе ове изненадне и опасне болести.
Где год смо прошли поред сељачке куће, свуда се осећао мирис белог лука. Бели лук туцан је у ступи дан и ноћ па је мешан са винским сирћетом. Била је то једина храна народа у крајевима зараженим колером.
Војска је куповала бели лук у венцима, носила у своје логоре, где би га туцали у ступама и аванима, и мешали са винским сирћетом. Уз ту чудну “храну“ пила се ракија немилице само да се сузбије колера. Људи који у свом веку нису окусили ракију, сада су је пили као воду.
Око Криве Паланке све шуме, ливаде и свако место претворенно је у пољске болнице. Свуда је се видела страхота и пустош. Војници су лежали на земљи, грчили се, превтрали се и тражили спас. Спаса није било.
На тој ледини се умирало сваког часа.
Долазили су нови болесници, који су умирали на исти начин као и они пре њих. Највише су страдали војници ,,Пашића армије“.
Ненавикнути на војничке штрапаце, планинску воду и висински ваздух, брзо су се разбољевали и још брже умирали.
Када је колера узела највеће размере међу војницима, изби арнаутска побуна у Метохији и околини Ђаковице. Морало је се ићи тамо ради гушења побуне.
Наш пук доби наређење за покрет. Кренули смо пешице од Криве Паланке преко Конопишта, Страцина и Куманова за Скопље.
Стигли смо возом у Скопље у само вече, а одмах затим смо продужили за Приштину. Пред Приштином смо се улогорили а одмах сутрадан наш батаљон је кренуо преко Косовске Митровице, Рудника и Ђуракова за Дреицу и Дреник.Стигли смо тамо на време и мир је брзо био успостављен.
На речици Бистрици смо подигли логор и ту отпочели нови живот: стално купање, прање, и опет, по старом, љуштење и туцање белог лука, прављење салате са винским сирћетом.
После неколико дана шумског живота у Дренику, колере нестаде. Нико не поболе, а војници бејаху весели и сретни.
После свршене арнаутске побуне, стари ратници су пуштени кућама а на њихово место дођоше војници “Пашића армије.“
СТари ратници су свлачили униформе и давали их “претекшима“ да се обуку и униформишу како приличи.
Претекши су наставили чување нових граница, а остали су на тој дужости све док нису дошли новообучени регрути који су их заменили.
Када се над јуачком Србијом у лето 1914. године понова надвио црн облак, тада су бивши “претекши“, заједно са осталим својим друговима појурили на угрожене границе. Зграбили су у своје мушке руке убојито оружје и зауставили силну бујицу која је претила да њихову јуначку земљу збрише са карте Балкана и Европе.
,,Пашића армије“ више није било, али су се на њиховом месту појавиле Резервне крушевачке и Резервне крагујевачке трупе. И ове трупе су биле одевене и наоружане исто тако као и њихови другови из “Пашићеве армије.“ И једни и други у минулим ратовима дали су свој удео као прави витезови. Они су свој род задужили у пуној мери. Њихове су жртве велике, а наша је дужност да их се сећамо и да им вечно будемо захвални.
Жив. Ј. Кезић
капетан – инвалид
Минимални дневници 